Izložba Chris Edward: lekar, humanista, pisac, umetnik
Galerija Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, Beograd, 15. decembar 2009. godine, komesar izložbe Aleksandar Brkić

Odmah nakon Oktobarskog salona, u muzeju 25. maj u organizaciji MSU otvorena je još jedna vrlo ambiciozna izložba. Političke prakse (post)jugoslovenske umetnosti: retrospektiva 01, predstavljaju presek istraživanja i promišljanja četiri organizacije (Prelom kolektiv, Beograd; WHW kolektiv, Zagreb;, kuda.org, Novi Sad; i SCCA/pro.ba, Sarajevo) na temu onoga što je prethodilo današnjim "regionalnim" istorijama umetnosti.

SpaPort 2009/2010.
Gdje se sve tek treba dogoditi
1. poglavlje: Možeš li govoriti o tome?− Da, mogu.
Banjaluka
od 20. oktobra do 15. novembra

Dekodiranje rodnih uloga

U Muzeju moderne umetnosti u Beču otvorena je izložba 400 umetničkih dela iz Istočne Evrope koja tretiraju pitanje roda za vreme i posle pada gvozdene zavese. Preispitivanje fenomena muškosti i ženskosti deo je naučno-istraživačkog projekta Gender Check, koji je inicirala Erste fondacija.   

6. festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma

SEDAM VELIČANSTVENIH
Sava centar, od 21. do 25. januara 2010.

Krajem 70-ih godina u Srbiji su se pojavile slobodne glumačke trupe koje su izvodile predstave u prostorima univerzitetskih ustanova ili drugim alternativnim prostorima. Među njima je bilo i Otvoreno pozorište u Domu kulture Studentski grad, u kom su radili Branislav Lečić, Lazar Ristovski, Danica Maksimović, Egon Savin... Ideja da se osnuje ekonomski i programski slobodan teatar tada nije zaživela. Do 1984. godine u Srbiji su postojala samo državna, društvena, programski dirigovana pozorišta koja nisu zavisila od svoje publike, bar ne u finansijskom smislu.

Fridi Kalo, Virdžiniji Vulf, Ameliji Pulen i anonimnoj bolivudskoj zvezdi priključili su se Vladimir Putin, Radovan Karadžić i mladi fudbalski huligan Uroš Mišić u takmičenju ko će privući veću pažnju prolaznika.
Diskusiju o tome da li stensili, crteži na zidovima po unapred pripremljenom šablonu, zaslužuju status umetničkog dela zasenio je rat stensila pred nikad održani Belgrade Pride, koji je u potpunosti iskoristio politički potencijal ove forme.

U pravoj poplavi novih izdanja na ovogodišnjem sajmu knjiga čak i najizvežbanije oko teško bi uočilo omanju knjigu, gotovo beležnicu, pod nazivom Gnusobno-spodobni slučajev,( ili udesi). U više nego skromnom tiražu od 400 primeraka, tako su se pred domaćom publikom i malobrojnim strip znancima, još uvek mirišući na svežu štampu, pojavili rani radovi Ivice Stevanovića, koji za Kvart o Slučajevima kaže sledeće:

i_s Gnusobno-spodobni slučajevi su serija kratkih stripova koji bi mogli da se podvedu pod potencionalno alternativni naziv haiku-strip, moguću potkategoriju underground stripa. Gnusobno-spodobne slučajeve (ili udese) možemo u idejnom smislu uporediti sa slučajevima Danila Harmsa, s tim što je ovde apsurd transponovan kroz groteskne likove čudovišne morfologije koji proživljavaju lucidnu stvarnost okruženja obojenog niškom leksikom. Ova zbirka grotesknih slučajeva jeste produkt jednog vrlo ličnog autorskog doživljaja realnosti, tako da ću u narednim redovima staviti na uvid nekoliko činjenica koje su neophodne za razumevanje suštine ovog izdanja.

Objavljeno u emisiji Triptih, Treći program Hrvatskog radija, 13.10.2009.

Nazivi koje Ivana Franke u posljednje vrijeme bira za svoje izložbe dobro im pristaju, ne toliko zato što lijepo i seriozno zvuče na engleskom jeziku – kao na primjer Latency ili aktualni Lability – nego zato što se tako lako daju prilagoditi u atribute koji će se posjetitelju posjesti na vrh jezika ukoliko mu ne padne na um kako se jednom riječju izraziti o onome što je vidio. Latentno, labilno, uz, recimo, još i fragilno, transparentno, diskretno i poetično, neke su od osobina rada Ivane Franke koji ga čine lako i glatko komunikativnim kako u Tokiju tako i u Zagrebu, Veneciji, Njujorku ili bilo gdje drugdje gdje će mu se osigurati prostor, svjetlo i publika. Taj rad upravo je toliko univerzalistički koliko uopće može biti, te upravo toliko naslonjen na specifičan lokalni kontekst umjetničke prošlosti da prema potrebi može, ali i ne mora biti referentan. Za ovo posljednje, kad se sve zbroji, možda je i bolje da ne bude. Dosadašnje usporedbe s, primjerice, neokonstruktivističkom i vizualno-istraživačkom linijom Novih tendencija, razumijevanje rada Ivane Franke više su iskrivljavale nego mu činile dobra, jednostavno zato što su ga, u izostanku ideološke komponente ključne za Nove tendencije, nepotrebno zaključavale u čisti modernistički formalizam.

Pored svih pitanja koja ste postavili ovim radom, iz svakog pojedinačnog govora nekako stalno izbija pokušaj odgovora na večno pitanje šta je umetnost, čemu ona služi… Da li mislite da smo dobili neke odgovore? Postoje li oni uopšte?

b_s Radom Svi govore postavio sam između ostalog i pitanje šta je umetnost, ali pre svega me je zanimalo kako se formira i funkcioniše polje umetnosti kroz stavove samih umetnika o tome šta je umetnost. S druge strane, čuvam se ontoloških pitanja pošto je to način da se u diskusiju neopaženo uvuče filozofija, koja je tradicionalno bila okrutni i proganjajući gospodar diskursa umetnosti sve do pojave savremene umetnosti.
Svaki umetnik, znao on to ili ne, ima svoju deklaraciju o tome šta je umetnost. Drugim rečima, odgovor na ontološko pitanje šta je umetnost deo je telesnog i mentalnog aparata svakog umetnika i ono je formativno za sve što umetnik radi. Cilj rada Svi govore bio je da se, kroz radni proces koji sam ponudio kao okvir i formu rada, iz telesnog i mentalnog aparata umetnika destiliše deklaracija o tome šta je umetnost.
S druge strane, svaki umetnički rad je odgovor na pitanje šta je umetnost pošto umetnik, kada pravi umetničko delo, direktno odgovara na to pitanje i svaki umetnik se potajno nada da je njegov rad upravo definitivni odgovor na to pitanje. Svi govore je bio okvir da implicitne deklaracije samih umetnika o tome šta je umetnost ovde budu verbalizovane i iskazane, bilo jezikom same umetnosti, bilo jezikom refleksije o tome šta je umetnost.

Svaki novi poduhvat i svaka nova izložba Cileta Marinkovića ostavi trag. Na ono što jesam i što bih mogla biti. Kažem Cile Marinković jer ne mislim na oca, na umetnika, već na referencu u srpskom slikarstvu. Na onog čoveka koji se usudio da pomera granice i pravi revoluciju. Bila ona u slikarstvu, bila u performansu, pa čak i u glumi. Na onaj trenutak te davne 1970. kada je nastupala čuvena smrt umetnosti, kada se davalo sve i dobijalo još više i kada je konceptualna umetnost bila način i stil života – a ne pozornica koja forsira nerealan svet u kojem je važno biti in, (kao što je Oktobar obeležio taj srpski koncept u umetnosti).

Studiomold

Studiomold su osnovali Brendon Jang (Brendan Young) i Vanesa Batalja (Vanessa Battaglia). Ubrzo po osnivanju svetska javnost ih je upoznala zahvaljujući radu sa lokalnim i internacionalnim klijentima. Oboje su školovani industrijski dizajneri i ubrzo su svoj portfolio obogatili i projektima dizajna enterijera i bašti i grafičkog dizajna. Proizvode i sopstvenu kolekciju, koja obuhvata osvetljenje, nameštaj i kućne dodatke. Njihove radove možete pogledati na adresi:
www.studiomold.co.uk
Studiomold je stekao reputaciju kreativnih vizionara, njihov rad publikovan je u velikom broju knjiga, svim poznatim časopisima koji se bave dizajnom i enterijerom, a deo njihovog rada je i kolekcija prestižnih izložbenih prostora kao što su V & A i MOMA.

schauspielhaus düsseldorf_diseldorf_nemačka

KARL MARKS: KAPITAL, PRVI TOM
režija_helgard haug, daniel wetzel (rimini-protokoll)

Ah, da je upola kraće, bilo bi genijalno. Duhovito, sarkastično, poetično. Jedini problem je što je posle sat vremena sve već viđeno. Ali, ako pričamo o konceptu, onda je to ona vrsta teatra koja je bliska našoj publici. I inteligencija, i humor, i estetika pravi su bitefovski.

Iako poštujem merodavnije kritičare i te ću ostati suzdržana u pregledu celog festivala, ne mogu  da sputam želju da prenesem lične, intimne utiske sa predstave hrvatske trupe Bacači sjenki.
Bacači sjenki su neprofitna međunarodna umetnička i produkcijska platforma za interdisciplinarnu saradnju, stvaralaštvo te promišljanje intermedijskih umetnosti, posebno u području njihove primene u urbanim prostorima. Ispituju postojeće koncepte individualnog i kolektivnog identiteta, odnos čoveka i prostora, kreiraju projekte nastale kao skulpture u vremenu.

DESIRÉ Central Station 2009 - West (čitaj: Dezire)
Međunarodni/regionalni pozorišni festival
Subotica, 22–29. novembar

Desiré je bio nadimak subotičkog pesnika i pisca Dežea Kostolanjija, koji je ostavio značajan trag u mađarskoj književnosti s početka XX veka. Suboticu je napustio prilično rano, imajući hrabrosti da zalupi za sobom vrata subotičke gimnazije, i u Budimpešti, skoro neposredno nakon toga, pronađe svoje mesto u društvu najznačajnijih pesnika i pisaca tog vremena. Godine 1908. osniva literarni magazin Nyugat (mađ. Zapad), najznačajnije literarno izdanje između dva svetska rata u Mađarskoj.

U periodu od 13. do 15. novembra na Fakultetu dramskih umetnosti održava se Peti festival internacionalnog studentskog teatra − FIST 05. To je festival koji iz godine u godinu kreiraju i organizuju studenti FDU-a sa Katedre za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi.

Kako je publika već navikla, FIST će i sada u fokusu imati određeni društveni problem. Glavna tema ovogodišnjeg festivala biće pop elitizam.

...uprkos krizi koja ni nas, naravno, nije zaobišla - MENTALNI PROSTOR SLOBODE - Rajko Petrović, selektor

Belgradeyard Sound System su Relja Bobić i Goran Simonoski. U početku, tačnije od 1999. godine, BGYSS počinje kao dvosatna radio-emisija. Slogan "Don't give people what they want, give them what they need" zapravo je odslikavao želju da se u vreme kada nezavisna muzika nije bila dostupna kao danas predstave različiti muzički žanrovi koji nisu bili dovoljno prisutni u radijskom etru. Od eksperimentalne muzike preko džeza, noisea pa sve do opskurnijih klupskih stilova – za mnoge je to bio prvi susret sa jednim potpuno novim muzičkim svetom.

NAŠA DRAGA street art diva TKV otvorila je 28. avgusta svoju izložbicu u Kulturnom centru Grad

Mala domaćica nas je kao pravi iskusni host dočekala sa divnim iskrenim osmehom. Sa luuudom energijom, deluje mi kao mlađa sestra Kat von D, ili dobra drugarica M.I.A.

šta?
beograd_nemesta (umetnost u javnom prostoru)
ko?
una popović & dužica dražić (trinaest umetnica i umetnika iz zemlje i belog sveta)
gde?
salon muzeja savremene umetnosti i javni prostori u Beogradu
kad?
31. 7 − 6. 9. 2009.
Komentar: Oh, pa to je bilo pre mesec dana! Shit, shit, shit! 

Pedeset tačaka. Pedeset godina. Pedeset razliitih okolnosti. Neobično duga tradicija za jednu umetničku manifestaciju u zemlji kao što je naša. Treba da budemo ponosni. I da razmotrimo Okolnosti pod kojima se to desilo. Branka Anđelković, ditektorka MSUB, ovogodišnja je umetnička direktorka Oktobarskog salona. Pričale smo o Okolnostima.

Izbor katalonskog plesnog fila. Nova dela.

Povezanost igre i filma datira još od samog rođenja sedme umetnosti. U našem vremenu nastanak video-umetnosti i opšta kompjuterska revolucija učinili su da virtuelna slika postane savršen oblik za uspostavljanje novih izražajnih mogućnosti.

sadler's wells theatre_london_engleska
sidi larbi cherkaoui_antony gormley_monasi iz hrama šaolin
SUTRA
koreografija_sidi larbi cherkaoui

Uvek sve zavisi od očekivanja. Moja su bila niska, te sam bila prijatno iznenađena. Ne volim pozorište u Sava centru. Prevelika distanca. Nisam vernik, ne ložim se preterano na Istok. Bilo je manje duhovno nego što sam očekivala. Po mi se dopalo. (srpski gen: čim počne tuča, bolje razumem). Neke vrlo lepe slike. Bezveze muzika. Osećaj da se filozofija Istoka i Zapada bore (ne u metaforičkom smislu, već da se jednostavno baš i ne razumeju). Sve u svemu, da traje 20 minuta, bilo bi vrlo dobro. Ali je bio lep osećaj početka festivala: poznati ljudi, dobro raspoloženje...

Otvaranje Univerzijade je stvarno bilo hit. Iako sam bila prilično upoznata sa svim šta se i na koji način radilo, moram da kažem da je rezultat prevazišao moja očekivanja. To ne znači da nemam primedbe. Imam ih milion. Ali, što bi rekao jedan moj prijatelj, važno je imati orjentaciju u vremenu i prostoru. 2009 - godina krize u Srbiji.
Činjenica da su ovakav koncept i ovaj sastav ljudi na konkursu pobedili imena kao što su Srđan Dragojević (kako sam čula, predvideo 10.000 statista, neću komentarisati dalje), Stefana Arsenijevića ili Kokana Mladenovića, može da izgleda čudna. Ali ovakvi događaji uvek izazivaju čaršijske priče. I svako ima neku proverenu informaciju i neki komentar. Ovakve projekte dobijaju provereni ljudi. Oni na koje može da se računa. Ipak, na kraju se računa rezultat. E ovaj se računa. Već sam se izjasnila da ove ljude, sa kojima sam razgovarala, duboko profesionalno respektujem. I ponosna sam na ono što su napravili. Baš jesam. Ali bih volela da malo demistifikujemo te nove medije. Pokušala sam. Semi uspešno.
Pošto je zajdenički razgovor sa svom četvoricom komplikovaniji projekat od pravljenja Univerzijade (organizaciono + ego na ego, na ego, na ego + moj ego), onda smo se dopisivali. Da se ne bi kačili na tuđe odgovore, već da bi davali svoje. Evo šta smo dobili.

Brate, kako je u Švici?


Šaraju mlaznjaci, klize bentliji, dime se kubanke, ljuljuška se henesi, seva belo, meškolje se silikoni i cirkoni, prosipa se teška žvaka, valjaju se opasne cifre…Džet set. Art Bazel.

Svi su tu, na najvećoj žurki art industrije. I filantropi, i kolekcionari, i galeristi i galerine, i kustosi i kuratorke. Ljuta ekipa koja vedri i oblači nebom savremene umetnosti po principu znaš me - znam te. Poneki umetnik, ali oni nisu toliko bitni. Kokteli u Beyeler Museumu, večere u Chez Donati, after hours u Three Kings Hotelu, nema krize, sve u redu.

U Srbiji postoji mnogo, neki bi rekli i previše, likovnih kolonija i drugih skupova na kojima se umetnici sreću i stvaraju. U nedostatku pravih rezidency programa, likovne kolonije u Srbiji zapravo obavljaju nekoliko važnih funkcija. Prva je upoznavanje naših umetnika sa umetnicima iz raznih delova Evrope i sveta, njihovo druženje, razmena ideja, iskustava i, na kraju, rad u specifičnim uslovima zajedničkog boravka. Umetničke kolonije u velikoj meri doprinose procesu decentralizacije vizuelnih dešavanja i onoga što čini umetničku scenu. Kolonije se uglavnom organizuju u malim sredinama, pri čemu se po pravilu uključuje i ta sredina, tako da zajedno sa umetnicima, posredno ili neposredno, učestvuje u njihovom radu.

she spies on our lives through the little doll`s eyes

Iako je kult straha jedno od najvećih zadovoljstava odlazaka u bioskop svake rane mladosti, film Koralina mogao bi se pokazati teškim zalogajem čak i za najokorelije fanove

Magazin Forbs ga je proglasio najprodavanijim autorom za kog nikada niste čuli. Ekstremni entuzijazam njegovih obožavalaca doneo mu je titulu rok zvezde literarnog sveta i Šekspira među strip autorima ne aludirajući pri tom na književni kvalitet njegovog opusa, već na uticaj koji njegova dela imaju na svet stripa. Reč je, naravno, o Nilu Gejmanu (Neil Gaiman), koji je svojom mračno elegantnom grafičkom sagom o Sendmenu izazvao pravu buru u književnim krugovima dobivši World Fantasy nagradu za epizodu San letnje noći. Presedan kojim je predložak za strip dobio književnu nagradu označio je Gejmana kao genijalnog autora.

Móðir min i kví, kví je stara potresna islandska pesma čiji podtekst govori o odbacivanju pojedinaca nepoželjnih za društvo. Govori o tome kako tvrda tradicionalna,konzervativna načela vode u slepilo i gubitak humanosti, pozivajući se pri tom na moral.

NOVE POZORIŠNE TENDENCIJE
KRIZA KAPITALA – UMETNOST KRIZE
43. BITEF 09
15. 9 – 25. 9.

Ovogodišnji 43. Bitef festival otvoriće predstava Sutra u izvedbi 18 monaha iz čuvenog kineskog Šaolin hrama. Otvaranje je 15. septembra u dvorani Sava centra.

Nakon izložbe Kolekcionar kao kustos, koja je prethodnog meseca bila postavljena u galeriji Arte u Takovskoj 20, a čiji je cilj bio da skrene pažnju javnosti na važnost održavanja tržišta savremene umetnosti u našoj sredini, u obe galerije Arte (Svetogorska 29 i Takovska 20) tokom leta biće postavljene prodajne izložbe.

Prve subote u junu otvoreno je 53. bijenale umetnosti u Veneciji, sa do sada najvećim brojem nacionalnih paviljona (77) i pratećih manifestacija (44). Umetnički direktor, najmlađi do sada, Danijel Birnbaum (Daniel Birnbaum) postavio je temu: Stvarati svetove. I oni su stvarani u Đardinima, Arsenalu i širomVenecije. Na najvećoj površini do sada i najvećem broju lokacija rasutih po gradu. 
Prvog dana izložbe prodato 4.776 karata. Još jedan rekord.

Film je zreo, duhovit i prefinjen. Nije nam dao samo Njujork već i izvanredne likove, izvanrednu priču - dao nam je svet.
Obrazloženje žirija Tribeka festivala

Opuštena studija likova, pažljivo i s merom vođena tokom filma, daruje nam divna iznenađenja. Istočnoevropski sarkastičan humor začinjen je finim osećanjem posleratnog apsurda. Glumački bard Mirjana Karanović unela je prefinjenu ironiju.
Roni Šejb (Ronnie Scheib), Variety Magazine

U filmu se dešavaju mali, ali iznenađujući obrti, što nas podseća na to šta sve reditelj može da postigne sa originalnom estetikom i uz pomoć izvanrednih glumaca.
Kurt Loder, MTV

Izvanredna priča o dva grada, Njujorku i Beogradu. Darko Lungulov divno oslikava njihove teksture, prelazeći elegantno iz jedan u drugi grad tako da se oni gotovo stapaju u jedan.
Kritičar indieWIRE Hauard Fenštajn (Howard Feinstein) 10 filmova koje treba videti na ‘09 Tribeka festivalu

Način na koji će Beograd izgledati možda i ne tako daleke 2074. godine iz vizure Alekse Gajića, koji svoj vizionarski pogled baca sa vrha Gardoša, tik iznad kule Sibinjanin Janka, prvi su videli gledaoci na Cinema Citiju, festivalu koji je otvorio baš film „Technotise –Edit i ja“. Film na koji se dugo čekalo, katkad strpljivo, češće ne, i koji je zauzimao značajan prostor na raznim internet forumima ugledao je svetlost dana (ili, pre će biti, bioskopski mrak) pred zahvalnom festivalskom publikom, koja je film dočekala i ispratila ovacijama. Zadovoljan reakcijom publike, u svom osmehnutom maniru, Aleksa Gajić komentariše višegodišnje napeto iščekivanje premijere filma u srpskoj javnosti.

I am so sad to hear the news that on June 11th, 2009 in Belgrade, artist Boyan Radanov aka Rapresent passed away at 21 years old.

I am lucky to have met Boyan in the winter while I was organizing the Tensions+Breaking Points exhibition in Pancevo, Serbia.

VEDRA STRANA SRBIJE (The Funny Side of Serbia)
Izložba srpske karikature na 16. međunarodnom festivalu karikature Bergen Op Zum, Holandija, maj–avgust 2009.

Na 16. međunarodnom holandskom festivalu karikature u Bergenu Op Zum (blizu Haga) Srbija je zemlja gost s izložbom Vedra strana Srbije (The Funny Side of Serbia). Izložba je otvorena u Muzeju Markizenhof 10. maja i traje do 31. avgusta. Izloženo je 130 radova, od čega su polovina karikature naših najpoznatijih autora (Petričić, Koraksić, Vlahović, Borković, Stabor i dr.), a drugi deo čine radovi s Međunarodne izložbe na temu Poštanske marke u karikaturi održane u Poštanskom muzeju u Beogradu prošle godine.

Iako nije imala dugu istoriju, beogradska grafiti scena počela je da se gasi 2004. godine. Došlo je do naglog prekida aktivnosti grafitera koji su do tada intenzivno radili, a neki od njih su u tom periodu češće crtali u inostranstvu nego u zemlji. Da situacija ipak nije tako beznadežna, pokazale su devojke. Krajem godine po gradu su sporadično počeli da se pojavljuju šabloni, i tom pojavom svi su bili prilično zbunjeni.

Šabloni su kao sredstvo za političku propagandu i brzo širenje političkih ideja bili na vrhuncu u Musolinijevoj Italiji i tokom velikih protesta 1968. godine. Sa ekspanzijom ulične umetnosti šabloni dobijaju umetničku formu i postaju sastavni deo savremene prakse street arta.

U Arte galeriji u Takovskoj 20 u Noći muzeja, 16. maja, otvorena je izložba dela savremene umetnosti iz privatnih kolekcija pod nazivom Kolekcionar kao kustos i selektor. Na izložbi se može videti preko 60 radova najznačajnijih dela savremenih autora sa ovog područja.

U Arte galeriji 16. maja u Noći muzeja otvorena je izložba Dragoljuba Raše Todosijevića Bez Naziva, na kojoj su predstavljeni njegovi najnoviji radovi.

"Na zaprepašćenje Srba i svih velikih naroda bez zenitističkog duha" krajem 2008. godine objavljena je monografija Zenit 1921 – 1926, delo istoričarke umetnosti dr Irine Subotić i istoričarke književnosti dr Vidosave Golubović. Otrgnuto iz ograničene kolektivne memorije i hronično obnovljive domaće kulturne istorije, ovo kapitalno delo savremene likovne kritike upotpunilo je dosadašnja saznanja o zenitizmu i autentičnom stvaralaštvu Ljubomira Micića kao njegovog tvorca. Rezultat višedecenijskog istraživanja i prikupljanja naučne građe evidentiran je u kompleksnoj sistematizaciji, prikazu raspoloživih podataka i ilustrativnih primera od kojih su neki prvi put prezentovani široj javnosti.
     Iako zasnovani na naučnoj osnovi, percepciji i opažanjima do danas previđanih postulata koji su, kako se pokazalo, imali ključnu ulogu u sazrevanju zenitističkog pokreta i njegovoj internacionalnoj avangardističkoj afirmaciji, prezentacija priloženih podataka u knjizi prilagođena je širem auditorijumu čitalaca od kojih se ne očekuje veliko predznanje.
     Kao jedini jugoslovenski -izam, pokret je formirao optimalnu kritičku misao koja je delovala drugačijim, a kasnije i prokaženim jezikom, nerazumljivim široj javnosti. Gotovo osamdeset godina od formiranja Micićevog manifesta knjiga Zenit 1921 – 1926. otkriva razloge ignorisanja, skrivena značenja unutrašnjeg sadržaja i inicijalna umetnička usmerenja zenitizma, ukazujući prvenstveno na njegovu očiglednu i, sasvim izvesno, tek danas apsolviranu izolovanu vrednost.

Prolazite glavnom železničkom stanicom u Njujorku gde pola miliona ljudi protutnji svaki dan, kad se iznenada svi oko vas u istom trenutku zamrznu! Bez ikakve najave. Skamenjeni onako kako su se našli u tom momentu, na jednoj nozi, u raskoraku, držeći telefon, fotoaparat, sa sendvičem u ustima ili vezujući pertlu. Stoje u mestu i ne pomeraju se pet minuta. A vi ne znate šta da radite. Priđete, pitate, ali nema reakcije. Zastanete zbunjeni, dok vam ne postane smešno. Polako prolazi pet minuta i istog trenutka zamrznuti ljudi nastavljaju svojim putem kao da se ništa nije dogodilo.

Pola dva ujutru. Vratila sam se iz Novog Sada sa Barišnjikova. Bila sam s drugaricama. Posle smo išle na piće. I dalje imam isti, možda i jači osećaj nego kad sam izašla sa predstave.



Odlazak tamo bio je kao Sex and the City. Nisam mogla da se otmem utisku tog fake fansy tripa u koji me svrstavaju moje kolege od kad se bavim novinama. Kao Keri Bredšo i njen Rus. Naročito što je od svih njenih momaka upravo Barišnjikov bio jedini na kog bih mogla da padnem. I sve je tako bilo. Blebetanje u kolima, ona vrsta zbog kog samo među ženama može da se razvije ta vrsta odnosa. I neka dobra atmosfera jer smo se pokrenule i naterale da krenemo put Novog Sada iako smo sve tri čitav dan (nedelja) do polaska provele radeći. Iako već mesecima ne uspevamo da se sastanemo na kafi. Uglavnom, stigle smo vesele, na vreme, popile piće, pojele sladoled i onda je počelo.

Kada se prilikom dizanja Windowsa pritisne dugme F8, ulazi se u opciju u kojoj se nude razne safe mode mogućnosti. Jedna od njih je da se Windows vrati u postavku u kojoj je poslednji put normalno funkcionisao, tzv. Last Known Good Configuration. Nešto slično se sada dešava u našim životima.

Slušao sam svedočenja nekih političkih zatvorenika u Titovoj Jugoslaviji. Kad bi došli u zatvor, nailazili bi na neobičnu dobrodošlicu zatvorenika koji su hapšeni zbog kriminalnih radnji. Kriminalci bi tada političkim zatvorenicima rekli da će ih zaštiti, pomagati im da se snađu u zatvoru, nameštati im krevet i čistiti umesto njih, ali da ih mole samo jedno – da im ne govore o politici jer bi ih povezivanje sa disidentima tog tipa zaista moglo dovesti u nevolje.

Festival igre održava se treći put, a izgleda kao da je bar deseti. Potpuno je neverovatno kako je jedna žena, sama, uspela da napravi ovo. Ne bavim se profesionalno plesom. Volim scenske umetnosti, pratim, ali se trudim da ih gledam očima običnog gledaoca. Ples sam počela da volim pre pet-šest godina. Ne razumem sasvim njegov jezik, ali ga doživljavam kao poeziju. Naprosto dozvoljava više učitavanja sopstvenih asocijacija.

plakat_slaviša savić

Nikita Milivojević. Jedan od najtalentovanijih i najcenjenijih pozorišnih reditelja.
Oprobao se u različitim žanrovima od klasičnih tekstova do posve savremenih dramskih predložaka. Poslednjih godina uspešno se bavi i filmskom režijom. Direktor je Bitefa. Još malo.
Prošlog meseca njegova predstava Zimske bašte rađena u koprodukciji sa venecijanskim bijenalom (premijerno izvedena upravo u Veneciji na Bijenalu), obeležila je dvadeseti rođendan Bitef teatra.

plakat za predstavu_mirko ilić

II čin

Na sceni nema ničega osim jedne fotelje u kojoj sedi pisac (koji je i sin prijatelja nekome, i stranac i domaći u gradu u kom živi) i moderne lampe pored fotelje koja nije upaljena, modernog stočića na kome su maramice (one što vire iz kockaste kutije bilo kojeg proizvođača) i patnje.

Pisac je fino podšišan, ukusno odeven. Krojevi moderni, materijali fini, boje usklađene. Na ruci ima ručni sat, skroz jednostavan, ali skup. Drži prekrštene noge, deluje potpuno spokojno, ali ispod opuštene spoljašnjosti krije se posmatrač.

Pisac gleda u daljinu i ćuti. Povremeno uzme vazduh kao da će nešto reći, pa zastane. Kad progovori, priča odmereno, birajući reči, kao da nema poverenja. Kad ga nešto dirne zaboravlja na neprijatnost i počinje da vatrira.

dokument o dokumentima

Pre nešto više od dva meseca u sklopu redovnih aktivnosti na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postavio sam izložbu svojih stručno-umetničkih radova iz perioda od 2003. do 2008. godine. Naravno, ovakve mini-retrospektive veoma su nezahvalne za svakog autora iz više razloga: prvo, radove treba selekcionisati tako da ta selekcija uverljivo prikazuje raspon delatnosti u određenom periodu, a da s druge strane ona može da sugeriše jednu dugoročniju umetničku strategiju. Opet, autoru je odluka o selekciji uvek veoma teška s obzirom na nužnost sažimanja, a period je dovoljno dugačak da kontinuirani rad predstavlja za samog autora znatno veći raspon kvaliteta i obavezne ekskurse koji su često zanimljiviji od samog kontinuiteta strategije ili koncepta. Još jedna otežavajuća okolnost odnosi se na činjenicu da je sam rad veoma disperzan, posebno zato što gotovo ravnopravno kombinuje i umetnička (art) i arhitektonska ostvarenja koja u lokalnim okolnostima nisu u nužnoj sintezi iz jednostavnog razloga što kod nas same produkcijske okolnosti u oblasti arhitekture i umetnosti ovu sintezu ne podržavaju i za nju ne postoje objektivni uslovi, izuzev na nivou koncepta ili projekta.

Serija crno-belih pejzaža.

Svetli, eterični, obezvučeni

poput u vakuumu čuvanog vremena.

Izražavaju težnju za jednostavnošću, harmonijom, nasuprot ubrzanju koje živimo.

Pokoja prilika ili trag ljudske intervencije postoje u mirnoj simbiozi ili pak

začudnoj tihoj konfrontaciji sa predelom.

Bez vremenske, prostorne pripadnosti, težnje realnog prikaza predeli više onirični,

simbolični.

Fotografije su nastale tokom 2008.godine na Baltiku, Kapadokiji i Tihom okeanu.

U romanu Frenka Herberta (Franklin Patrick Herbert) Dina kontrolu nad vremenom i prostorom drže navigatori svemirske gilde koji, zahvaljujući začinima proizvoda peščane planete iz naslova, imaju moć da njima manipulišu i tako ostvare međugalaktičko kretanje. Iz gravitacijom okovane ovozemaljske perspektive ovo ostaje isključivo u domenu naučnofantastične imaginacije. Kao ideja o kontroli prostora i vremena, međutim, samo predstavlja modifikovanu literarnu verziju modernističkog sna o realizaciji ovog potencijala, projekta koji je, sudeći po slobodnoj dostupnosti originalnog materijala prvog putovanja na Mesec, preko interneta na primer, (ipak) i dalje u toku.

Ako se vratimo nazad na planetu Zemlju, direktna refleksija kondenzacije prostorno-vremenskih odrednica, rezultata fin de siècle industrijalizacije i globalizacije, na arhitekturu i fotografiju (pa odatle via kolaža i ready made-a nadalje), odškrinula je vrata u dovoljno nepoznatu dimenziju otvorenog dijaloga za dalji razvoj i moguću ulogu umetnosti. Na tom ulazu je teško ne spotaći se o Le Korbizijea (Le Corbusier) i Rodčenka (Rodchenko). Lično volim da ih zamišljam u pozi Marine i Ulaja u performansu Imponderabilia (1976), ali to je moja individualna fantazija.

Postojalo je neko prošlo vreme kada su roboti koji plešu uz fanki muziku bili stvar naučnofantastične beletristike. Sada se to zove umetnost. Odnosno kinetička skulptura.

dokumentacija slučajeva_ana kostić

pacijent_jordan cvetanović

Na sceni nema ničega osim jedne fotelje u kojoj sedi pisac (koji je i sin i prijatelj nekome, i stranac i domaći u gradu u kome živi)  i moderne lampe pored fotelje koja nije upaljena, modernog stočića na kome su maramice (one što vire iz kockaste kutije bilo kojeg proizvođača) i patnje.

Pisac je fino podšišan, ukusno odeven. Krojevi moderni, materijali fini, boje usklađene. Na ruci ima ručni sat, skroz jednostavan, ali skup. Drži prekrštene noge, deluje potpuno spokojno, ali ispod opuštene spoljašnjosti krije se posmatrač. 

Pisac gleda u daljinu i ćuti. Povremeno uzme vazduh kao da će nešto reći, pa zastane. Kad progovori, priča odmereno, birajući reči, kao da nema poverenja. Kad ga nešto dirne, zaboravlja na neprijatnost i počinje da vartira.

Iako je na samom početku rad Aleksandra Maćaševa počeo da izaziva pažnju i van uže stručne javnosti, kao provokativnog i ironičnog autora u oblasti savremene vizuelne kulture, invazivna strategija rada Jospeh Goebbels TM, odnosno komuniciranje projekta putem svakog dostupnog sredstva javnog informisanja, danas se čini da je predstavljalo ključni ili prelomni trenutak u stvaralaštvu ovog autora.

Mesta simboličkog (istorijskog) pamćenja
ili (poželjnog) kulturnog zaborava...

Pitanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru (u daljem tekstu: spomenika) poslednjih godina reaktuelizovano je nizom afera koje još jednom dokazuju da društvo bez izgrađenog kulturnog obrasca, strategije, identiteta jeste društvo osuđeno da tumara, čineći uvek iste greške u kojima kultura, a posebno spomenici, postaju sredstvo manipulacije ili pak polje iskazivanja političke bahatosti i ničim ograničene moći.

Podizani po principu političar na vlasti mimo svih procedura ili pak uz provizorijum istih po vlastitom nahođenju izabere/pronađe umetnika, po pravilu našeg čoveka, koji to zna da uradi, zatim iz gradske/pokrajinske/republičke kase (koja je već pri ruci) prebaci novce tamo di treba.

I stvar je rešena!

SLAVIMIR STOJANOVIĆ / STORIES
SUPERMARKET / VIŠNJIĆEVA 10 / BEOGRAD
3–10. MART 2009.

Te večeri u crnim plastičnim čašama služen je džek denijels. Poznati viski iz američke države Tenesi mogao bih da pronađem u svim kutovima planete, ali to ne sprečava njegove proizvođače da mi ga nude, prodaju – a u ovom slučaju i poklanjaju, (istina u količinama koje je odrasli čovek u stanju da popije na licu mesta) – uz naglašavanje aure tradicije i autentičnosti vezane za svaku bocu s prepoznatljivom crnom etiketom. Dok se deo prostora Supermarketa namenjenog izložbi Slavimira Stojanovića punio posetiocima, još nisam bio svestan svih značenja koje to mesto, pomenuto piće, sastav posetilaca i radovi našeg najpoznatijeg grafičkog dizajnera pokušavaju da mi otkriju.

Na inicijativu Kulturnog fronta iz Beograda i Felix Meritis centra iz Amsterdama u aprilu će u Beogradu biti otvoren novi kulturni centar Grad. Smešten u blizini reke, u delu Savskog amfiteatra, činiće ga dve galerije, konferencijska sala, te koncertni i pozorišni prostor.

Kulturni front će tokom aprila u novootvorenom kulturnom centru Grad predstaviti dve izložbe koje se bave temom održivog dizajna. To je ujedno i najava dugoročnijeg projekta nazvanog Renoviranje u Gradu, koji će nizom izložbi, predavanja, radionica i seminara obeležiti godišnji program ovog kulturnog centra na obali Save.

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić

zoran naskovski, crossover, cibahrom fotografije, work in progress, zapocet 1999

GALERIE ARTPOINT, KULTURKONTAKT GALERIJA, BEČ, JANUAR/FEBRUAR 2009

U galeriji ArtPoint u toku je Land of promises - izložba savremene srpske fotografije. Na poziv Branka Dimitrijevića, zamenika ministra kulture, kurator je bila umetnica Ana Adamović. Izložba je u poslednje dve godine gostovala u Strazburu, Parizu, Briselu i Berfortu.

Srpski dani savremenog plesa postali su događaj koji se ne propušta. On gostuje svake godine u jednom od srpskih regiona i predstavlja platformu savremenih srpskih koreografskih dostignuća. Ples je univerzalni jezik i u zemlji poput naše omogućeno mu je da zaista cveta! Bilo je istinsko zadovoljstvo videti autentičan dijalog koji se odvija na sceni srpskog savremenog plesa tokom poslednjih nekoliko godina, dijalog koji ujedno inspiriše nove talente i stvara nove dinamike. Ovaj dijalog mora biti negovan i razvijan. Dani savremenog plesa pružaju jedinstvenu priliku za susret i razmenu, te iznova pokazuju koliko je neophodno i korisno da se nastavi dosadašnje ulaganje.

U prvom kadru vidi se blistavo osvetljen, potpuno opremljen enterijer (još) jednog običnog McDonaldsa. Kamera skenira pune tacne ostavljene na stolovima, fritezu koja i dalje radi, sok kako kaplje iz mašine, hamburgere uredno poređane po policama u svojim šarenim omotačima. Veselo žuti logo svetli sa zida, a maskota klovn smeši se u ćošku. Enterijer je prazan.

Mnogo je misli koje se mogu odigrati.
Igra je beskrajna misao.
Pokušaj sličan pisanju na vodi.

Kao logično raskršće balkanskog regiona Beograd je svoju konkurentnost na evropskoj festivalskoj mapi utvrdio i postojanjem Beogradskog festivala igre. Najavljujući svoju šestu ediciju za period od 1. do 15. aprila 2009 godine, BDF je postao tradicija koja podrazumeva dolazak istaknutih baletskih i savremenih plesnih kompanija, poznatih koreografa i aktuelnih produkcija.

U izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine dr Lidija Merenik priredila je monografiju Dragana Jelenkovića. Ovaj umetnik predaje likovno (vizuelnu kulturu ili već kako se to danas zove) na Arhitektonskom fakultetu već petnaestak godina. Mnogi studenti, danas arhitekte, bili su dodirnuti blagim i nepretencioznim načinom na koji je Jelenko širio svoje gledanje na umetnost. Nisam imala nameru da pišem o ovoj knjizi. Igrom slučaja dobila sam je pre nekoliko dana. I dirnula me je.

Sadržaj ciklusa crteža Posledice je posteksplicitan, glavni događaj je evakuisan, naš pogled već kasni. Nalazimo tragove, ostatke, mrvice koje su ostale posle glavne radnje ili su nam uvek i bile dostupne jedino kao ostaci gozbe za nas već odabranih slika. Kroz klasičan medij likovne umetnosti neeksplicitan sadržaj crteža aktivira polje političke borbe. Svakodnevno prisustvo netolerancije ili diskriminacije postaje vidljivo u trenutku kada suprotne vrednosti konačno započinju svoje živote i razvoj.

Teško je definisati dobru umetnost. Ipak, ona se nekako prepozna. Stomakom. Prepoznate emociju, osetite kada je prava, kada vas umetnik ne laže.
Tanjine slike ne lažu. Ona je hrabra. Ranjena, povređena, izneverena, ali dovoljno hrabra da to prizna.
Naizgled u dečjem svetu, gde je crtež bazičan i sveden na suštinu, Tanja Milošević zapravo otkriva onu drugu stranu devojčica koje odbijaju da odrastu, ili to jednostavno ne mogu. One su otrgnute od detinjstva, nisu nevine, njihove oči su videle suviše.

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić

Izložba Lane Vasiljević
Likovna galerija Kulturnog centra Beograd

Izložbom Ltd. u likovnoj galeriji KCB Lana Vasiljević predstavila je svoju audio-svetlosnu instalaciju.

WUK Kunsthalle Exerngasse, Beč, Austrija, jun/jul 2008
SUSHI - Visual Arts and Performance Space, San Dijego, Kalifornija,
novembar / decembar 2008

kustos_maja ćirić
umetnici_art fun club, dragan đorđević, bojan đorđev, siniša ilić, nenad kostić, vladimir nikolić, nenad kostić, jelena radović, tanja marković.

Paris Photo 2008

Fotografija kao koridor ka konačnom prelasku s tekstualnog na vizuelno (ispoljavanje i prezentovanje kulture) i bitan preduslov njegovog beskonačnog reprodukovanja i nezaustavljive diseminacije omiljen je hobi Japanaca. To je dobro poznata činjenica. Ali, osim iz neskrivene i gotovo mistične sklonosti ka tehnologiji (kao u izvesnoj epizodi Marti Misterije), ovo pre svega proističe iz bogatog nasleđa žanra ukijo-e grafike, razvijenog još u 18. veku. Metodom otiskivanja drvenih matrica ovaj pravac omogućio je izradu vizuelnih predstava popularnih gradskih ličnosti, mesta ili najmodernijih trendova u dizajnu odeće u višestrukim pristupačnim kopijama i njihovu frekventnu cirkulaciju kao postera (ili fotografija) tog vremena. Ukijo-e grafike bile su u večitoj potražnji, kačene su na zidove ili su uživane u formi albuma, a sadržaj je neretko bio fantastičan ili erotski.

Beogradski pozorišni reditelj Stevan Bodroža (30) trenutno radi na novoj predstavi Gospa od mora po malo poznatom komadu norveškog klasika Henrika Ibzena (Henrik Johan Ibsen). Premijera je zakazana za 25. decembar u Bitef teatru. Srpska publika prvi put će imati priliku da gleda domaću postavku ove i za samog Ibzena atipične drame sa snažnom melodramskom dimenzijom, budući da je ona relativno nedavno prevedena na srpski jezik.

Želim da mi priđes.
Želim da uhvatim tvoj pogled bar krajičkom oka.
Znam da ćes zastati, pogledati…

Samo ti, u stvari bolje vi (prvi put se vidimo), i ja.

Prvi, drugi, peti, dvadeset peti…

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić

Projekat Epistemology of Art / TIRAŽ #2 produkt je saradnje Miška Šuvakovića, autora knjige Epistemology of Art, Katarine Popović, autora njenog vizuelnog identiteta, i TkH centra kao izdavača i njihove zajedničke težnje ka ostvarivanju drugačijeg načina promocije, prezentacije i plasmana novonastalog izdanja.

Dvadeset godina zajedničkog rada. Bend koji ne pravi skandale već muziku. I album koji će obeležiti sledeću godinu. Za mene lično muzika Darkwood Duba je kao da izgovaram svoje misli naglas. Poput terapije kod psihijatra. Poetična podsvest. Neprolazna. Bezvremenska.

[illegalni_bioskop] zamišljen je kao otvoreni samoedukativni projekat razmene i kontekstualizacije autorskih, dokumentarnih, aktivističkih, queer, anarhističkih, zabranjivanih i drugih marginalizovanih i teško dostupnih filmova u našem kontekstu. Projekat je otvoren za sve zainteresovane da predlože filmove, ali sa obavezom da o njima govore, čime se briše čvrsta granica između urednika i publike i tako izvodi proces samoedukacije. Projekat se tokom realizacije neprekidno razvija i proširuje svoj prvobitni okvir, generiše različite programske linije i pokušava da istraži nove procedure i moduse upotrebe umetnosti i kulture kao prostora za raznovrsnu produkciju znanja.

Jednog utorka, dok sam odlazio u studio, lift me je popeo sprat više. Izašao sam kao puno puta do tada, u stvari četiri puta više nego što sam proveo dana u tom studiju: dolazak, odlazak na klopu, vraćanje s ručka i odlazak kući. To mi je dovoljno da znam šta se dešava u zgradi. Ipak, ovoga puta sam bio zatečen kada sam izlazio iz lifta. Bočna vrata s leve strane bila su otvorena i iza njih je virio mali dečak. Imao je oko četiri-pet godina, ne više. Trebalo bi da takav prizor bude nešto najnormalnije, međutim, u kadru si mi bleštali odsjaji metalnih šipki koje su činile konstrukciju invalidskih kolica na kojima je dečak sedeo. Osmehnuo se i vrlo vaspitano rekao: "Dobar dan...". I vratio se u svoj mali ograničeni svet, svet tišine i neprimerenosti.
Ja sam ostao zatečen, a odmah zatim i zgrožen nad realnošću koliko je to dete, odnosno koliko su ta deca izopštena iz velikog dela svakodnevnog života, i to zbog nekoliko mikroarhitektonskih crteža ili zbog nekoliko meseci urbanističkog rada.

Ova ideja me je navela da razmišljam kako da radim na njihovoj vidljivosti, a da ih ne stavljam u neprijatan kontekst. Komplikovano je...
Kod nas se i odrasle osobe sa invaliditetom retko sreću u svakodnevnom životu, a kamoli deca. Ali to svakako ne znači da ih nema, da ne postoje. Ne. Samo su zatvoreni negde i nemaju mogućnost da izađu jer nemaju odgovarajući lift ili stepenice.

Izabrao sam da iskoristim dečje ambasadore, a to su za mene igračke, lutke... Plišani meda koji umesto nogu ima točkove.

Autor: Mladen Hrvanović

Novi radovi kojima se Jovana Tomanović (26) predstavila u alternativnom prostoru starog Nolitovog Magacina u ulici Kraljevića Marka nastali su isključivo za ovu priliku i objedinjuju tematski vodu, morsku faunu i riblji svet.
Mlada slikarka srpskog porekla sa italijanskom diplomom sa Brere u katalogu svoje izložbe daje kratak moto nastanka ove serije crteža, slika, skulptura i instalacija: Pogledaj svakodnevicu kroz vodu.

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić

Ovogodišnji Bitef bio je jedan od onih od kojih se očekivalo mnogo. Program krcat rediteljskim zvezdama, te mnoštvo zanimljivih i uglednih gostiju zaista su stavili Beograd u centar pozorišnog sveta tokom druge dve nedelje septembra.
Naziv ovogodišnjeg programa Tragikomedija-tragedija našeg vremena pokušao je da podvede pod jedno ono što su različita pozorišna mišljenja danas. I kakva su ta mišljenja? Kako pozorište komentariše svet?

Na zidovima i postamentima njujorškog Muzeja moderne umetnosti ne nalaze se samo slike i skulpture - MoMA (Museum of Modern Art) svoje galerije s velikom pažnjom redovno posvećuje i dizajnu i arhitekturi. Ovogodišnja izložba Kućna dostava: fabrikovanje savremenog staništa (Home Delivery: Fabricating the Modern Dwelling) bavi se istorijom i budućnošću polufabrikovanih zgrada.

Arhitektonske izložbe u MoMA značajne su ne samo zbog tematike koju obrađuju već i zbog uticaja koji imaju na javnost i svest modernog masovnog stanovanja. Postavke se sastoje od pravih građevina podignutih na nekom od obližnjih placeva - nekada su to bile upražnjene parcele i bašta muzeja, a danas prostor koji MoMA poseduje nedaleko od glavne zgrade (između se nalazi Muzej folka).

Svaki subjekat može se promišljati kroz svoju big picture, tj. u odnosu na realnu, ali i idealnu slagalicu njegovog/njenog života, obuhvaćenu širokim pogledom. Ako postoji i ako je osvešćena ta tzv. velika slika, moguće je ustanoviti strateški plan koji će omogućiti da se njen potencijal realizuje. Naravno, ne bi trebalo zanemariti motive koji subjekta nagone da se slika sklopi, ali ni sve ostale nagone koji ga teraju, i koji mu/joj dozvoljavaju da se inspiriše. I nikako ne bi trebalo zaboraviti moguće rupe u tom strateškom planu.

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić

Beograd ima veoma bogatu istoriju umetničkih i socijalnih intervencija u javnom prostoru kako kroz festivale i umetničke projekte tako i kroz razne vidove događanja naroda. Otkako je 1992. nastao, Beogradski letnji festival (Belef) traži svoje mesto u životu glavnog grada.

Stefan Arsenijević_Akcija! fotografija_Tatjana Krstevski

Pančevo je grad poznat u savremenom svetu kao mesto u kom je nivo zagađenja životne sredine iznad svakog očekivanja. Posle bombardovanja 1999. godine u njemu se sve smelije govori o problemu čoveka i prirode, javnost se usuđuje da smelije izrekne svoj vapaj za čistom sredinom, za čistim vazduhom. Niti jedan proizvod ovoga grada, niti jedan brend ili spektakularna vest nisu u stanju da u javnosti izazovu drugačije poimanje o jednom od najzagađenijih gradova Evrope. Srećom, to je ostavština za budučnost kojom će dolazeća Evropa morati da se pozabavi ukoliko, naravno, poželi da nam se pridruži.

Olafur Elijason (Olafur Eliasson), jedan od najznačajnijih umetnika današnjice, postavio je duž obala Njujorka svoje najveće delo - četiri ogromna veštačka vodopada koji svakog minuta pumpaju oko 130.000 litara vode i puštaju ih da padnu tridesetak metara naniže, nazad u Ist river.

Showcase Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Jean-Luc Lagarce: PRAVILA PONASANJA U MODERNOM  DRUSTVU Režiser: Andelka Nikolic

Pođimo od teze da su Bitefove nove pozorišne tendencije u novim političkim tendencijama, (kojima se polako priključuje i naša zemlja), uticale na rast cena nekretnina u Beogradu, povećan broj turista i interesovanje domaće publike za kupovinu stranih robnih maraka.
Verovatno je to jedna od onih sposobnosti preživljavanja Bitefa koju je Jovan Ćirilov naveo kao ključni razlog da upravo Bitef bude prvi festival kome je 1999. godine uručena Specijalna nagrada Evropske fondacije Premio Europa per il Teatro.
Otkako je osnovan, Bitef je umetnička, politička i marketinška potreba Beograda. Svih ovih godina on uspešno balansira između ta tri zahteva i uspeva da ih ispuni.

U galeriji O3one od 21. do 26. jula mlada umetnica Danica Dana Marinković (22) predstavila je beogradskoj publici svoje najnovije radove. Kolaži rađeni kombinovanom tehnikom na platnu predstavljaju Pariz i ono što ga čini metropolom. O Danici se pričalo kao o ćerki Cileta Mrinkovića, svetski poznatog slikara, a onda je beogradska publika ostala zatečena. Osvojili su je Daničini kolaži. Osvojili su je iskren i snažan doživljaj grada.