Ljubomir Janković o arhitekturi razmišlja višedimenzionalno − veruje u interdisciplinarnost. Posmatra svet oko sebe i razume ga. Ume da zagrebe ispod površine i dođe do suštine.
Ljuba me je uveo u novine i zarazio njima. Jedan od retkih ljudi koji mi je više puta u životu otvarao razna vrata, a da to nije morao. Njega zovem kad mi treba mišljenje s kojim se neću složiti, a kome verujem bezrezervno.

Ovo je bilo prvi put da sam sedela sa Žanom jedan na jedan, uživo. Naravno, znale smo se iz grada i sa neta, dopisivale smo se u raznim prilikama i stalno se dogovarale da se upoznamo. Kako je ovo novogodišnji broj, i želela sam da bude veseo i optimističan, Žana je bila savršena sagovornica. Brbljale smo sat i po totalno ženski, mnogo smo se smejale, i bilo je baš lepo. Pričale smo o svemu i svačemu, ili ni o čemu. Družile smo se. To je nekako najvažnije. Komunikacija, energija i emocija.
Žana ne može da stane u dve rečenice. Ona je alfa i omega sama za sebe. Ima milion interesovanja, bavi se sa milion stvari. Posvećeno i fokusirano. Iako je hakerska ikona, nema poremećaj pažnje. Sedi mirno. Ima roze Vivienne Westwood torbu i narukvicu na kojoj piše live your dream,  follow your heart. Komplikovana je i jednostavna.

Ime Vladimira Arsenijevića zna svako. On je čovek koji je doneo novi, savremeni talas književnosti na ove prostore. Kada se pojavio, bar na trenutak, svi su pričali o knjigama. U zemlji gde je čitanje incident to je veliki uspeh.
Od početka je koristio medijsku pažnju da govori, a ne samo da se slika, što bi se smatralo pristojnim od mladog još neiskusnog pisca. Oduvek se zalagao za jačanje regionalnih veza, prostora koji je nekada bio poznat kao Jugoslavija. Sve čime se bavi obojeno je konzistentnim stavovima, zbog kojih je dobijao razne prideve, jer kičmenjaci u tranzicionim vremenima uvek izazivaju određenu vrstu nelagode.

Kada su me Mark i Ana pre šest meseci pitali da li bi Kvart pratio to što rade u Tirani delovalo mi je prilično apstraktno i daleko. Svaki put kada bismo se videli njihovi planovi su bili sve veći ali moj osećaj apstraktnog je bio uvek isti.
Volim da mislim za sebe da nemam predrasude. Ali zapravo sam ih imala. U vezi Tirane. Ne znam šta sam mislila (osim da je Tirana planinski grad). Ali ispostavilo se da kada ste otvoreni za novo da se dobre stvari dešavaju.  Divni ljudi (svi pametniji od mene) koje su Ana i Mark okupili, super energija, zanimljive priče,.. Divan, šaren, rasturen i zafarban, siromašan ali pitom grad.
Bijenale,... Da se zavidi. Divno je bilo. Sve. I ljudi, i umetnost i vreme i hrana.
Put u Tiranu je najlepša stvar koja mi se desila poslednjih meseci.

− Ej, ti, Srbijaa, dođi ti malo ovamo...
Albanski carinik zahteva da Nataša izađe iz automobila i priđe šalteru.
− Nemaš viza... Da ti kažem ja ovako, ti sada nemaš viza, ali sada možeš ti da ideš. Možeš, mi pustimo tebe sada, nema problem, ali drugi put da ti znaš da ti ne možeš bez viza da ideš, ne...
− Ja sam u četvrtak, dakle prekjuče, zvala Albansku ambasadu u Beogradu telefonom. Ljubazni službenik sa kojim sam razgovarala mi je rekao da do 1. novembra viza nije potrebna. Viza je, dakle, potrebna od 1. novembra pa nadalje, tako mi je rekao službenik. Ja ne znam sada...
- Da, da, on je tako rekao tebe, tačno, ja znam to. Mi pustimo tebe sada... Dobro... Ali da ti kažem ja, drugi put da ti znaš da ti moraš da imaš viza.
− Hvala vam, hvala lepo, ali ja stvarno...
− Dobro, dobro, idi sada ti. Možeš. Sretan put!
− Hvala vam, hvala lepo, stvarno, ja...
− Hvala vam, hvala lijepo! − dodajem ja iz offa, iz automobila, uz osmeh koji sam razvukao od uva do uva.
Ovom prilikom sam u ulozi časnog Crnogorca, kojemu ne treba viza za ulazak u Albaniju niti će mu trebati ubuduće. Otuda i taj široki osmeh.
Albanci i mi Crnogorci − veliki smo mi pajtosi. 
Nataša je u ulozi časne Srpkinje, koja trenutno nije u stanju da iscedi osmeh, koja nije očekivala ovakav tretman, pa sada razmišlja da li da čitavu stvar shvati kao nepotrebno maltretiranje ili kao dobronamerno upozorenje.     

Nataša i ja smo ušli u Albaniju iz Crne Gore u subotu, 3. oktobra, negde oko 10 sati ujutru. Ušli smo preko graničnog prelaza Božaj, udaljenog 25 kilometara od Podgorice.
Tmurno nebo nad Skadarskim jezerom, nad tom đavolski živom vodom − vodom koja zna više, što bi rekʼo pesnik − bilo nam je naklonjeno. U to nije bilo sumnje, mada je vani mirisalo na ozon, što podrazumeva da je teška kiša pala prethodne noći i da će, bilo je to sasvim izvesno, nastaviti da pada celog dana.
− Mi smo sada stvarno u Albaniji − rekoh veselo, prebacujući u treću brzinu, opijen intenzivnim mirisom ozona u kombinaciji sa još intenzivnijim mirisom žilavog bilja koje je raslo svuda unaokolo. 
− Mogli bismo, ti Srbija i ja da kreiramo parfem. Mogli bismo da ga nazovemo alba monte, ili bela gora u prevodu. Bio bi to vrlo sofisticiran parfem, oštro-svež, s jedva primetnom notom bejturana i... nekako divalj. Da, čoveče. Nešto divlje je u zraku − to bi bio naš reklamni slogan. 
− Bejturane, jado, beru l’ te đevojke − zapevah malo poznatu, gotovo nepoznatu, staru crnogorsku pesmu u to ime. 
Nataša je ćutala, nije imala komentar.
Posle nekih pet minuta ćutanja rekla je: − Pa šta?!
Ponovo sam razvukao osmeh od uva do uva.   

Albanija, čoveče...

Kada pomenete albansku savremenu umetničku scenu, Edi Muka svakako je prvo ime koje se pojavi. On je zaslužan za to što albanska savremena umetnost postoji na evropskoj mapi. Pokrenuvš internacionalno bijenale u Tirani 2001. godine, započeo je strategiju kreiranja i pozicioniranja umetničke scene. Jednostavan u komunikaciji i određen u svojim željama i stavovima, Edi je neko sa kim odmah poželite da radite. Razgovor s njim učvrstio me je u veri da se progres zasniva na ličnoj inicijativi. Vratio mi je i snagu da se borim za ono u šta verujem, bez obzira koliko to u pojedinim trenucima izgleda suludo. Njegov primer može biti case study za čitav region.

Na otvaranju ovogodišnjeg Bijenala u Istanbulu srela sam starijeg, veoma uvaženog kolegu, sa kojim sam usput i na brzinu, kako to obično na otvaranjima biva, komentarisala izložbu. U nekom trenutku sam pomenula kako ću ubrzo posetiti i Bijenale u Tirani. Moj sagovornik je bio iznenađen činjenicom da se ono ove godine ipak dešava. S obzirom na to o kome je reč, kao i o tome koliko je ovaj exhibition maker upućen u svetska dešavanja na umetničkoj sceni (dovoljno je reći da je Istanbul posetio na putu za Bijenale u Lionu), očekivala sam da zna, ali je to u ovom slučaju bilo manje bitno. Bitno je ono čemu nas je naučila psihoanaliza − da je gotovo uvek važniji razlog zbog kog smo nešto prevideli od same stvari koju smo prevideli. Zato mi se neočekivani propust mog starijeg kolege učinio zanimljivim. On nam pokazuje na koji način, kada mislimo o Bijenalu u Tirani, možemo misliti o bijenalima uopšte.

Tirana, 12. oktobar.
Stigli smo u grad pre otprilike šest nedelja i smestili se u stanu koji se nalazi pored starog bazara, delu grada koji će tokom ovog perioda biti naša lokalna baza. Dolazak je vrhunac dugotrajnih priprema za Međunarodno bijenale savremene umetnosti u Tirani, u okviru kojeg smo postavili jednu od njegove tri epizode. Ovo je prvi put da je Bijenale prošireno van granica vizuelnih umetnosti na polje arhitekture i procese urbanizacije. Naš cilj je bio da otkrijemo kakav je sadašnji status Tirane i okolnog regiona, sa posebnim osvrtom na razvoj gradova u Albaniji i bivšoj Jugoslaviji posle devedesetih.

Dijalozi, kao prateći program Bijenala u Tirani, imali za cilj da donesu kritičko razumevanje skorašnje evolucije gradova i prikažu nove perspektive koje promovišu integralniji i inkluzivniji razvoj naših urbanih sredina. Takve ambicije naročito su dobrodošle u gradu kao što je Tirana, koja je tokom prethodne decenije doživela veliku urbanu ekspanziju i koja trenutno pokušava da definiše sopstveni identitet, koji može obuhvatiti i podsećanja na komunizam, a istovremeno ostati nezavisan od preovlađujuće neoliberalne pohlepe. Neki od najinteresantnijih glasova savremene urbane prakse su na pet dana otvorili diskusiju o urbanom stanju sadašnjice u bivšoj plesnoj sali hotela Dajti, suprotstavivši pristupe i deleći svoja iskustva i uvide.

Svi smo mi Albanija

Albanija, nekada najzatvorenija i vjerojatno još uvijek najsiromašnija evropska zemlja bila je svojevrsni ekscesni simptom blokovske podjele Evrope. Kao što se Balkan, imaginarna geografska tvorevina, doživljavao i još uvijek uglavnom doživljava kao egzotični Drugi Evrope, tako je Albanija Balkanu praktično služila kao Drugi Drugoga, svojevrsni izgovor ili utjeha da postoji mjesto gdje je vrijeme zastalo ranije, gdje je totalitarizam totalitarniji, a izolacija potpuna.
Danas posjet Albaniji pokazuje jednu hektičnu sliku izgrađenog okoliša koja posjetitelju s prostora jugoistočne Evrope djeluje poznatom barem u dva smisla. S jedne strane očiti su slojevi povijesnih modernizacija, od onih neo-kolonijalnih preostataka talijanske racionalističke arhitekture do masovne stambene izgradnje ili stilski hibridnih inačica reprezentativne arhitekture komunističkog režima. S druge strane, na djeluje je aktualna totalna deregulacija u kojem se dva standardna graditeljska žarna tranzicijskog pejzaža– ružne uredske zgrade i glomazni, loše projektirani i loše izvedeni stambeni blokovi gaze postojeću morfologiju. Na periferiji ali i u međuprostorima središta grada buja individualna gradnja kao znak radikalnih demografskih i ekonomskih promjena koja iznenađuje vrlo preciznom izvedbom skeletne betonske konstrukcije maison domino tipa. Kolizija preostataka modernizacijskih zahvata i aktualne gradnje koja nastaje kao parazit na naslijeđenoj infrastrukturi, ako ona postoji, uobičajena je i u drugim gradovima podvrgnutim tranzicijskim procesima, no fragmentarnost strukture grada nastala brzim transformacijama u Tirani dovedena je do ekstrema.

Clientalism

The first skate park in Belgrade opens in New Belgrade. In the planning process the location of the skate park changed twice. The initially chosen location in block 70a was disputed by the local community, and the alternative one in block 71 by the firm ‘Family Sports’ of tennis player Novak Djoković with the argument that the skate park is an “inappropriate” neighbour for the "elitist look and purpose" of the tennis centre it develops on a neighbouring plot. Belgrade / September, 2008

The redevelopment of the Port of Belgrade pressures planners to incorporate the conversion of large industrial areas into construction land and adjust the 2002 General Urban Plan. Belgrade / Spring, 2009

U naprslom ogledalu
gledam svet kroz prizmu
otvorenog kišobrana. 
U trinestom kadru 
neobazriv se okliznem 
na mokru ideju 
i za trenutak promenim 
mišljenje o svemu. 
Zabavlja me ta 
neozbiljnost sudbine, 
te nagle izmene 
u brzini i pravcu 
obično rezultiraju 
izoštravanjem 
intenziteta 
perforacije 
praćenim 
novim načinom
viđenja stvari. 
To me menja 
ali svaki put kad 
na površini stakla  
dubinom svetla 
nađem taj 
bezdimenzionalni grad
siguran sam 
da će me poznati
skitnice iz kvarta. 
Igor Mikić

Njujork, druga decenija 20. veka
Usred divlje i raskalašne zabave u svom studiju umetnik jedva nalazi put do toaleta. Dok pokušava da se koncentriše na vršenje male nužde, u glavi mu vitla košmarni, nihilistički uragan misli, pokrenut hedonističkom, destruktivnom ambicijom jednog mediokriteta.
Odjednom uzviknu: "Voila!"... I, umetnost više nikad neće biti ista. Okrenuti pisoar je postao fontana, a delo je postalo čin. "Umetnost je ono što ja, umetnik, kažem da jeste!"

Talenat, obrazovanje, upornost, trud, inicijativa, profesionalizam, komunikativnost, iskustvo, fleksibilnost, posvećenost, budnost, informisanost... Racionalno posmatrano, svih ovih 12 faktora zajedno zvuči sasvim dovoljno da bi dizajner bio uspešan. Naravno, ako uspeh definišemo kao sublimaciju interesantnih projekata sa određenom finansijskom satisfakcijom i dobrim referencama za dalji angažman. Ali da bismo zaista uspeli, glavni i presudni faktor je onaj 13. i potpuno u domenu iracionalnog, to jest faktor SREĆE. Faktor na koji zapravo nemamo nikakvog uticaja i koji nas, pored svega na čemu smo radili u životu, ponekad čini potpuno bespomoćnim. Možemo mi odlučno da negiramo svako sujeverje, ali 13. faktor je uvek aktivan i potpuno van naše kontrole. Da li to znači da je profesionalni život dizajnera veliki bubanj sa 39 kuglica, a kombinacija od njih 7 znači dobitak? Eh, da je bar 13, šanse za uspeh bi nam bile gotovo duplo veće. Drugo filozofsko pitanje koje sebi često postavljam glasi: da li je odsustvo faktora SREĆE zapravo neSREĆA ili podsticaj za dalji profesionalni razvoj? Iako me učestale situacije navode da poverujem u ovo prvo, ja ipak želim da verujem u ovo drugo. 

-----------------------------
4.33 (strofa#1 + refren)
-----------------------------
Kao da ne živim ovde već petnaest godina, prelazim zapuštenu prugu na sasvim pogrešnom mestu. Ona ćutke hoda za mnom, rešena da se nakratko prepusti odlukama mog koraka. Više ne mogu da zadržim samouveren izraz lica. Sunce lagano klizi u prorez između industrijskih hala i daje znak psima čuvarima da se propnu na žičane ograde i pokažu nam zube.

Gorana S. je prsla od smeha u momentu kada je videla svoj odraz u ogledalu. Pored nje, u malenom salonu venčanica Srećka, stajala je elegantno popunjena vlasnica salona s punđom a la Jovanka Broz i osmehom broj jedanaest kojim su dominirala čak dva zlatna zuba. Međutim, Gorana S. trenutno nije bila u stanju da zapazi taj glupi izraz lica, željan da po svaku cenu utrapi robu kupcu, jer činilo se kao da će se udaviti od smeha. Vlasnica salona je najpre mislila da je smeh posledica iznenađenja, jer žene su obično u šoku kada prvi put vide sebe u takvom izdanju. Ali smeh je bogme potrajao. Gorana S. je morala čak i da sedne. Vlasnica salona sad je već bila zbunjena, jer njoj ništa nije bilo tako smešno. Da je mogla da joj kaže onu rečenicu nastavnica iz osnovne škole reci i nama, pa da se svi smejemo, ona bi joj rekla. Nego, šta će žena, mora da ćuti i pričeka mušteriju da se dobro ismeje. Na kraju su Gorani S. krenule i suze na oči. Situacija nije bila nimalo naivna, s obzirom na izraz lica vlasnice salona, koja se od preslatke ženice pretvorila u babarogu. Dok se Gorana S. i dalje kikotala, pokušavajući da pronađe pakovanje maramica u svojoj ogromnoj tirkiznoj tašni, u salon su ušle preplašene majka i ćerka. Primetile su da se unutra nešto čudno dešava, ali pošto su i one prvi put tu, mislile su da to tako treba. Svoju izveštačenu ljubaznost vlasnica salona odmah je preusmerila na majku i ćerku, i zlato ponovo sinu.

Emily nije izgledala ni umorno ni srećno.
Izgledala je kao i obično.
Čudno.

 Ovako počinje priča o 13-godišnjoj devojčici duge kao gavran crne kose sa šiškama, u kratkoj haljinici, crnim čarapama i belim čarapama, okruženom crnim mačkama. Broj 13 odabran je ne samo kao baksuzni već i kao broj koji predstavlja početak adolescencije, period kada klinci odrastaju, počinju da se menjaju i bivaju nezgrapni i čudni. Emili je, dakle, čudna i opsednuta mračnim mislima. Njen neobičan pogled na svet uzneo ju je među zvezde, gde joj se klanjaju Džulija Roberts (Julia Roberts), Fet Boj Slim (Fat Boy Slim) i Bjork, a modni kreatori – Šanel (Chanel), Gotje (Gautier), Helmut Lang, Mark Jakobs (Marc Jacobs) i drugi – stvaraju modele inspirisane njenim likom.

Kada se prvi put desilo, delovalo je kao zgodna anegdota. Staklena vrata samoposluge, a na njima na obe strane zalepljena slova. Jedan natpis glasi LAЯUƏ, iznad njega drugi kaže VUCI. Čitam GURAJ, čitam VUCI. Šta kog vraga da radim s ovim vratima? Počinjem po inerciji da ih guram, ne ide. Vučem, ide, naravno. Shvatam tek onda da je jedan ispis namenjen onima napolju, a drugi onima unutra. Opet ta glava koja od pelena naovamo svaku pisanu informaciju okreće naopačke čini svoje i potpuno je svejedno u kojem je smeru ispisan tekst.

Muzički program Beogradskog letnjeg festivala BELEF 09
selektor_željko kerleta

Prošla godina nam je pokazala da je beogradska publika više nego informisana i radoznala, tako da hrabro nastavljamo sa selekcijom lokalno zapostavljenih i manje poznatih imena, ali u svetu vrlo značajnih. Ove godine akcenat će biti i na trenutno aktuelnim dešavanjima na svetskoj sceni. Neki od gostiju Belefa već imaju veliki broj fanova u Beogradu, dok su drugi u usponu karijere. Cilj nam je da sam festival zadrži kreativnu notu i ostavi traga u kulturnom životu Beograda ovoga leta, da zabavi publiku i prenese informaciju o svetskim kretanjima. Ove godine uklopićemo se sa Univerzijadom što se tiče multikulturalnog aspekta. Dolaze nam izvođači iz Nigerije, Engleske, Japana, Etiopije, Francuske, Turske  i Amerike.

Umetnost, igra ili politički protest?

 I danju i noću vredne, nevidljive ruke osvajaju gradske zidove. Rade brzo i nestanu pre nego što ih bilo ko ugleda. Ono što ostave za sobom je umetnost ili, u najgorem slučaju, poruka. Bez obzira na to kako je doživljavali, ulična umetnost nalazi se svuda oko nas i menja lice grada kad niko ne gleda.

Kada sam u prošlom broju napravila ovakvu najavu, Jelovac me je pitao da li stvarno mislim da BDW može da se poredi sa bilo čim. I bio je u pravu. Tada. Tada nije mogao. A sada? Pa, poređenja su neizbežna.
Sve je počelo kao u bajci. Sreli su se devojka(e) i mladić. Imali iste ideje, počeli da sanjaju iste snove. Velike želje, planovi. I onda, posle tri godine uspešnog braka (tako se činilo sa strane), razvod. Nažalost, tipičan. Prvi znaci mogli su se nazreti još u septembru, kad je magazin Monokl proglasio BDW za najvažniji dizajnerski događaj, a ime Maje Vidaković nigde nije spomenuto.
Nekoliko meseci kasnije ona je sa svojim timom počela ili nastavila, zavisi iz kog se ugla gleda, projekat u koji je uvek najviše verovala - Ghost Project. Ovog puta ozbiljnije nego ranije. Konkurs, eminentni žiri, izložba, realizacija prototipova, izložba, Milano... Onda su se talenti vratili kući i nekako je bilo logično da se rezultati prikažu. A onda je počelo da raste. I nastao je Mikser Design Expo.
S druge strane, BDW je već imao ozbiljnu reputaciju. Za mene ovo je apsolutno najbolji srpski brend. (Bio. Nadam se da će opet biti, da je ovo samo trenutno posrnuće). Elem. Novi tim superzgodnih žena (tako ih Jovan predstavlja, kao da je to najveći kvalitet koji žena može da ima) predvođenih nenormalnom energijom upravo Jovana Jelovca. Ja sam stvarno navijala i za jedne i za druge. Činilo mi se, naivno, da je moguć i sporazumni razvod. Al’ ispade da nije. Neću sada da pričam back stage stories, nismo ni Glorija, ni Story. Ne interesuje me to. Interesuje me proizvod. Rezultat.

Konferencija je bila i ostala srce BDW-a
Konferencija je pozicionirala Beograd na dizajnerskoj mapi sveta, ona je dovela velika imena kod nas, ona je učinila da u očima sveta izgledamo bolji nego što zaista jesmo.

Beograd je dobio još jednu uspešnu manifestaciju iz oblasti dizajna. Dve najveće i do sada najuspešnije smotre talenata industrijskog dizajna GHOST PROJECT i YOUNG SERBIAN DESIGNERS pretvorile su se, zahvaljujući ljudima od akcije, u nešto mnogo veće, značajnije, u multidisciplinarnu izložbenu manifestaciju pod nazivom MIKSER DESIGN EXPO, čiji je osnivač i glavni organizator organizacija Mikser.
Nadamo se da će ovako uspešno trajati i narednih godina. Glavu, kičmu i rep ove manifestacije činili su talenti i edukacija (nivo B expo zone), neka vrsta ostvarenih talenata, ideja, želja... I tu smo imali favorite.
S druge strane, BELGRADE DESIGN WEEK je svojim kredibilitetom i uspehom iz prethodnih godina bio i ostao blizak srcu, umu i šulima. Pored dobre konferencije sa zanimljivim gostima, BDW je ove godine takođe imao svoje talente i svoje kreativne industrije, tako da smo i tu pobrali naše favorite.

Nagrade sa Belgrade Design Weeka i Mikser Design Expoa
_Gde_Kluz_Belgrade Design Week_Sitting Green_Konkurs za dizajn ekostolice

Beogradska nedelja dizajna i Kancelarija USAID-a u Srbiji za razvoj konkurentnosti ove godine su udruženim snagama organizovale konkurs Sitting Green, takmičenje u dizajniranju ekološkog nameštaja za sedenje, tj. konkurs za dizajn ekostolice.
Konkurs je objavljen u januaru i odazvalo se 139 dizajnera.
Izabrano je 10 finalista: Dimitrije Miletić, Boriša Tepavčević, od-do arhitekti, Ljubica Bulatović, Milan Stefanović, Branko Nikolić, Milić Kovačević, Milica Jović, Miloš Jovanović, Vladimir Anđelković. Na otvaranju dizajn parka 26. maja, u okviru BDW-a, proglašena su tri najbolja rada u pojedinačnim kategorijama i dodeljene su nagrade.

STVAR POSTAJE OBJEKT U SUSRETU SA SUBJEKTOM ILI JE OBRNUTO?

Light is everything. 
Light is both perception - how we see everything we experience - and how we remember the moment.  It's how we experience color, texture, dimension and even mood.
It's how we sense and record the environmental ambience or 'feel' of a space. 
It provides that X-factor that's either there or it isn't.

 Marko Gavrilović

U okviru Mikser Design Expoa, u art zoni u Silosima, Kvart se predstavio izložbom Intimnost
Od početka formiranja projekta Mikser Design Expoa Maja je želela da napravimo nešto više od štanda, da se predstavimo kao časopis koji generiše nekakvu energiju. Iako je to ogroman kompliment, stvarno mi se činilo da nemamo kapaciteta ni snage za to. Ipak, kad sam videla silose, nije bilo povratka. Ućutala sam se i otišla kući da nađem način da nešto uradimo. Prva ideja bila je da napravimo izložbu fotografija editorijala koje Ana Kostić slikala za Kvart. Ali zapravo to nije u duhu Kvarta. Onoga što je Kvart za mene. A to je zajedništvo. Način da se iz Beograda izvuče ono najbolje. Ono na šta mislimo kad kažemo duh grada. U ovom slučaju duh Kvarta. Ljudi koje sam odabrala nisu jedini. Oni su saradnici, drugari, prijatelji i pre svega profesionalci koji su mogli vizuelno da izraze ono što Kvart jeste. To ne znači da je ovo nekakva top-lista. Nije. Ima još ljudi, mnogo njih koji bi se mogli naći ili će se naći u nekom od sledećih projekata. I mnogo sam ponosna na to. Ne želim da valorizujem umetničke domete ove izložbe. Bilo bi neumesno. Ali na akciju, ideju, koncept u okvirima vremena i (ne)novca kojima smo raspolagali - ponosna sam.
Za nepunih godinu dana uspeli smo da okupimo ljude koji dele iste vrednosti. Danas je Kvart mesto gde se sreću oni koji ne dele nužno fizički prostor, ali dele mentalni. Upravo zato što je Kvart mesto gde njegovi saradnici i čitaoci dele deo intime. U izložbenom delu Mikser Expoa, u Silosima, Kvart je izašao iz novinskih okvira i prostorno izložbom INTIMNOST predstavio ljude koji čine da budemo to što jesmo. Ovo je bila prilika da se sretnu neka od najznačajnijih imena mlađe generacije iz oblasti grafičkog dizajna, vizuelnih umetnosti, scenskog dizajna i arhitekture. Deo svoje intime dali su Slavimir Stojanović (grafički dizajner), Maja Mirković (kostimograf), Marija Palanački (arhitekta), Aleksandar Maćašev (grafički dizajner), Antipod studio (arhitekte), Tanja Dadić-Dinulović (profesor iz oblasti marketinga, komunikacija i medija), Igor Vasiljev (scenograf), Mladen Hrvanović (umetnik), Mikser studio, Dunja Pantić (grafički dizajner), Ivana Plavec i Branka Sarić (arhitekte i dizajneri), Sandra Milanović (grafički dizajner), Lana Vasiljević (umetnik), Andrej Dolinka (arhitekta i dizajner), Katarina Popović (grafički dizajner), Tanja Milošević (umetnik), Dubravka Sekulić (arhitekta), Ana Kostić (fotograf), Aleksandar Brkić (menadžer u kulturi), studio Poligon (arhitekte), Jovana Bogdanović (dizajner), Vuk Đuričković (vajar), Mia David (arhitekta).

SALON SATELIT  je bio postavljen u okviru sajamske hale gde se dešavala i ovogodišnja bijenalna izložba rasvete EUROLUCE. I ove godine, Salon Satelit je okupio oko 700 mladih dizajnera iz celog sveta i 22 internacionalne škole dizajna iz 14 zemalja, a održan je po dvanaesti put pod parolom  Designing Wellness . Smotri svežeg dizajna se iskreno najviše radujemo od svega na Milanskom sajmu. Ovog aprila smo se radovali još više jer su i mnogi naši bili tamo. I bili su na visini zadatka sa svojim sjajnim proizvodima. Međutim, činilo nam se, ili nam se možda učinilo da je ostatak ekipe iz drugih zemalja malo podbacio. Malo u odnosu na prošlu godinu. Možda je došlo do zasićenja tim svežim i inovativnim dizajnom, pa očekujemo nešto jednostavno a uspešno. Hitove smo izvukli u ovom broju i biće ih još u narednim, ali opšti je utisak da to nije bilo toliko dobro kao prethodnih godina.

Salone Satellite Favorites

_Black flower, Moduscover and Recover_Favoriti ovogodišnjeg Satelita. Lampa, komoda i fotelja_Art, produkt dizajn i fashion. Ništa bez Šveđana_Dizajn_Frederik Färg

I Studio Milano će uvek nositi etiketu meke šopinga, naročito za cipele. Bilo je i onih koji su otišli kući sa tri para... Ova radnja je jedna od najčarobnijih. Sve je na mestu. Ulica Via Ticinese, možda u metrima iz našeg iskustva najduža šoping ulica. Bilo je zabavno, kiša je neprekidno padala, ali se nije odustajalo.

Max Mara Windows and Basement Art & Design / Craft by Patricia Urquiola
Nedavno otvoren Max Mara Concept Store, površine oko 1.400 kvadrata, smešten u ulici Corso Vittorio Emanuele, u blizini Duoma, nije bio obična radnja tokom Milanske nedelje dizajna. Izgledao je kao najlepša galerija, a izlog još jedna primećena čarolija.
U prizemlju se mogla videti Urkiolina poslednja porcelanska kolekcija, koju je radila u saradnji sa Rosenthalom. A u izlogu je Piaggio Ape, natrpan kao neko tovarno vozilo, sa Patrisijinim Canasta i Crinoline stolicama koje je dizajnirala za kompaniju B&B Italia.

Salon arhitekture jedan je od najvećih događaja na lokalnoj sceni. Zašto? Valjda tradicija, činjenica da ćete na otvaranju sresti mnogo kolega, ne znam tačno. Ali imam osećaj da bi nešto trebalo da se menja.

Prvi utisak sa otvaranja (osim već pomenutog merkanja ko je došao, a ko ne; ko s kim priča i pored čijeg rada stoji, što, da se razumemo, ima svojih čari, ali ne i arhitektonsku vrednost) bio je da je Salon katastrofa. Odnosno da je ono što je na njemu izloženo jezivo.

Nemam običaj da favorizujem nekoga (ovo je zapravo, što bi moj posebni prijatelj rekao, semi tačno). Tačnije je da se trudim da pratim rad ljudi koje cenim, ali i da pravim razmake između objavljivanja. Kad sam pre dva meseca upoznala rad studija Antipod, bila je to ljubav na prvi pogled. Nije problem sakupiti materijal za broj, ali kad dobijete CD sa desetak projekata koji su svi super, a pri tom niste znali da ti ljudi uopšte postoje, oduševljenje je ravno onom kad cipele koje ste dugo gledali nađete na sniženju u vašem broju i željenoj boji. Zašto ovoliki uvod?

Salon. Otvaranje. Gomila ljudi. Vruće. Zagušljivo. Kroz ej ćao kako si pokušavam preko ramena da vidim šta mi je promaklo u aktuelnoj arhitektonskoj produkciji. Pogled luta po panoima retko se zaustavljajući na nečemu. A onda se ipak zaustavi (uglavnom na onim mestima koje je i žiri prepoznao). Kada sam videla Porche, mislila sam da su neki Slovenci. I već sam vrtela u glavi čiji bi projekat mogao da bude. Zato je iznenađenje bilo baš, baš prijatno. To smo mi!

PROŠLOG MESECA JE U BEOGRADU GOSTOVAO DANIJEL LIBESKIND. NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU ODRŽAO JE PREZENTACIJU MASTER PLANA LUKE BEOGRAD. KAKO JE OVA TEMA PREDMET PREPUCAVANJA VLASTI I INVESTITORA JOŠ OD PREDIZBORNE KAMPANJE PROŠLE GODINE, ŽELELA SAM DA PRE NEGO ŠTO PRISTUPIMO RAZMATRANJU LIBESKINDOVOG REŠENJA, SAZNAM ŠTA O TOME MISLE VAŽNE ŽENE SRPSKE ARHITEKTURE:

ANA ZATEZALO, direktorka projekta Luke Beograd

ŽAKLINA GLIGORIJEVIĆ, direktorka Urbanističkog zavoda

JELENA IVANOVIĆ VOJVODIĆ, predsednica Društva arhitekata Beograda

SNEŽANA RISTIĆ, novinarka u oblasti arhitekture

Naše izvorno shvatanje i doživljaj pojma kuća ne odnosi se, kažu, na onu kuću u kojoj živimo ili onu koju smo izgradili, već na onu u kojoj smo rođeni, rasli i sticali svest o svetu i sebi samima. Tako je, verujem, i sa gradom, i sa državom, i sa verom i sa ideologijom. Zato je i ishod naših napora da budemo bolji od svojih roditelja najčešće zapravo povratak onim arhetipskim vrednostima koje smo od istih tih roditelja (učitelja, trenera, mentora, majstora, sveštenika, proroka...) preuzeli uz veća, manja ili nikakva prilagođavanja izmenjenom kontekstu sredine kojoj pripadamo, što je već pitanje ličnih ambicija, opredeljenja ili sudbina.

robna kuća jagodina

Prolazim svakodnevno pored onoga što je ostalo od hotela Metropol i razmišljam šta se dogodilo sa zidom sa fotografijama poznatih gostiju koji je bio u baru, policom na kojoj je bila izložena kolekcija srebrnine, specijalno dizajnirana za hotel kada je otvoren, s nameštajem... Velika sala restorana s pogledom na Tašmajdan, u kojoj smo često bili jedini gosti kad smo sa fakulteta dolazili da jedemo čorbu, više ne postoji. Sljušteni skroz, ostali su samo obimni zidovi. Pitam se da li će se pričati posle novog otvaranja o vraćanju starog sjaja nekada velikom hotelu i da li će to vraćanje ličiti na ulepšavanje Doma omladine.

šeme / iz knjige: nikola dobrović eseji, projekti, kritike, miloša r.perovića
foto montaža / milutin cerović

Simbol nekada savremene arhitekture, danas savremene istorije. Kompleks Državnog sekretarijata narodne odbrane, odnosno Generalštab, arhitekte Nikole Dobrovića ima izuzetno narativan karakter – nebrojeno puta je svedočio o vremenu: od ideološkog koncepta države materijalizovanog u prostoru, preko autorovih ličnih istraživanja savremene arhitekture, do beleženja savremene istorije devastiranjem u bombardovanju 1999. godine. Do danas njegova sudbina ostaje neizvesna, a stanje nepromenjeno. I čini se kao da će tek ispričati mnoge priče.

Skoplje, 2007. Samo nekoliko minuta hoda od glavne železničke stanice pažnju nam privlači dugačka, metalna ograda. Usred naizgled zaboravljenog parčeta zelenila neko je postavio ovaj metalni zid kako bi označio deo teritorije. Nešto bi ovde, očigledno, trebalo da se desi. Međutim, kad se bolje pogleda, vidi se da je nekada sjajni metal počeo da poprima boju okolne prašine. Očigledno podjednako zbunjen potrebom da se postavi ograda, neko je na njoj ispisao sprejom SurpriZerZ? Šta god da je bila namera da se ovo mesto ogradi, njegov put u budućnost potrajao je dovoljno da počne da stari.

Fotografisati zgradu čini se jednostavnim. Izabrati ugao, isplanirati svetlo, postaviti opremu; uperiti objektiv, pritisnuti okidač. Ili je oslikati: kao simbol, metaforu, znak, formu, oblik. Isto tako se onda verovatno može pretpostaviti da je pretvaranje zgrade u reči stvar stila. Odabrati ton, konstruisati priču, ispisati tekst... Razlika je verovatno u obliku intervencije. Vizuelna predstava arhitekture je logičnija. Koliko god apstrahovana, slika je brža, direktnija. Artikulacija zgrade, s druge strane, izvan poezije, spada u domen ideje zgrade, u to šta zgrada znači, kome, kako i zašto.

Rekonstrukcije starih industrijskih objekata u svetu više su nego česte. Čitavi kvartovi se menjaju i dobijaju drugačiji identitet. Ovakvi objekti pogodni su za galerijske prostore, umetničke studije i specifične komercijalne delatnosti. Počev od 50-ih i 60-ih godina 20. veka u većini razvijenih zemalja počelo je izmeštanje industrije van gradskih centara.

Srbija je druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni - oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je živela u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata. Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.

prevod_dragoslav ružić

V3, miodrag živković,spomen park 21.oktobar šumice,kragujevac

Još izdaleka su vidljive bodlje na planini kako izviruju iz šume. Nalazim se na obodu gradića Sopota, na obroncima planine Kosmaj. Šezdesetak kilometara južno od Beograda, na putu ka prvoj stanici mog putovanja ka spomenicima koji obeležavaju događaje iz Drugog svetskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Putovanju je prethodilo istraživanje jugoslovenske moderne u arhitektonskim časopisima socijalističke Jugoslavije. Kosmajske bodlje su me ubole i skrenule pažnju na spomenike. Za Kosmajem su sledile spojnice, pioni, ustrojstva stena i kvrgave životinje. Odlučio sam da posetim spomenike i iskoristim tu priliku da proputujem oblast koja je, svojevremeno ujedinjena, stvorila sopstvenu i zanimljivu modernu (jugoslovensku, socijalističku modernu koja se kolebala između Istoka i Zapada).

Nisam nikada bio u Berlinu. Nisam, dakle, neposredno doživeo prostor Jevrejskog muzeja Danijela Libeskinda (Daniel Libeskind). Ipak, moj lični doživljaj ovog arhitektonskog dela spada u najsnažnije koje pamtim – uz stvarno suočavanje sa zgradom nekadašnjeg tršćanskog zatvora Rižarna pri Svetoj Soboti i muzejem Banjičkog logora u Beogradu. Libeskindov uspeh je, međutim, veoma doprineo da shvatanje kuće kao umetničkog predmeta, objekta za posmatranje, prizora poput Sidnejske opere Jorna Utzona ili Gugenhajmovog muzeja u Bilbau Frenka Gerija (Frank Gehry), postane prihvatljivo i poželjno.

ariela shavid/ravi berger_dove

Ovaj poslednji rat u Gazi me je stvarno smorio! Neprekidna tortura vestima, danonoćna infuzija straha od potpunog uništenja, manipulacija slikama i osećanjima, sve to, kako bi i poslednji Izraelac (naravno Jevrejin, a ne Palestinac!) utuvio sebi u glavu da je ovo jednostavno odbrambeni rat. Jer ako ne sravnimo mi njih, oni će sravniti nas.

*zoran todorović i katarina zdjelar predstavljaće ove godine srbiju na bijenalu likovne umetnosti u veneciji. todorović je poznat kao umetnik čiji radovi uvek izazivaju kontroverze. ovoga puta napraviće ćebad koja će biti proizvedena industrijski, s tim što će kao osnovni material biti korišćena ljudska kosa.

Todorovićev rad iskazuje stav o društvenom stanju koje se doživljava putem osećaja izolovanosti, bespomoćnosti i ogoljene egzistencije subjekta u uslovima epohe biopolitike i u nekom zatvorenom sistemu. On je takođe iskaz o ulozi umetnika koji inicira i orkestrira proces nad kojim ne može i ne želi da ima potpunu kontrolu, te sam proces postaje aspekt društvenog povezivanja i participacije, a s druge strane ima materijalni rezultat u koji je i sam utkan.

Naoružani hrabrošću u izboru dizajnerskog koncepta, brutalnom iskrenošću u tretiranju detalja i relaksiranim odnosom prema socijalističkoj prošlosti, članovi kreativnog studija Re:miks (Maja Vidaković, Mihajlo Jurić i Marko Basarovski) osmislili su prvu koncept radnju u regionu namenjenu publici od Vardara pa do Triglava, domaćim svetskim putnicima, kao i radoznalim strancima u potrazi za mestom gde se susreću i dopunjuju globalna i lokalna kreativnost.

"Niko nije rekao da će biti lako", često se čulo na gradilištu u Višnjićevoj 10. I kad su radnici rizikovali život u pokušaju da montiraju džinovske staklene panele na fasadi, i dok su električari razvlačili hiljade metara vidljivih bužira sa instalacijama, i u trenucima kad je sveže postavljen betonski pod rušen i po drugi put kompletno izlivan... Ali, uprkos buci, prašini, hladnoći i ponekad nemogućim rokovima, zadovoljstvo i uzbuđenje koje pruža proces stvaranja su nezamenjivi.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf formatu ovde.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf format ovde.

VEĆ NEKOLIKO GODINA PRIČA SE KAKO PODIĆI SAJAM NAMEŠTAJA NA OZBILJNIJI NIVO. U SVETU OVAKVE MANIFESTACIJE SLUŽE ZA RAZMENU KONTAKTA MEĐU PROFESIONALCIMA I GOTOVO NIKADA NISU MALOPRODAJNOG KARAKTERA. DA BI SAJAM BIO OZBILJNIJI POTREBNO JE IMATI OZBILJNIJU PROIZVODNJU I OZBILJNIJE TRŽIŠTE.

VESNA PEJOVIĆ JE DIZAJNER KOJI USPOSTAVLJA BREND KAKO.KO.
DARKO BUDAČ STOJI IZA FIRME BUCK KOJA JE ZA DESET GODINA USPELA DA RAZVIJE PROIZVODNJU I POZICIONIRA SE NA TRŽIŠTU RASVETE.
ALEKSANDAR RODIĆ JE VLASNIK FIRME IDC I WORKS KOJE OKUPLJAJU NAJPOZNATIJE BRENDOVE KOJI SE BAVE NAMEŠTAJEM. NJEGOVE RADNJE PROMENILE SU IZGLED BEOGRADSKOG PRISTANIŠTA.

Zamislite sajam u Beogradu na 1.000.000 m². Zvuči neverovatno? Ipak, grad Kortrijk na jugu Belgije postavlja sličan standard - nešto više od 0,5 m² izložbenog prostora po glavi stanovnika! Kortrijk Xpo, koji se prostire na 40.000 kvadrata, svake druge godine postaje mesto vrlo značajnog dešavanja  - Bijenala unutrašnjeg dizajna, ustanovljenog davne 1968. godine. Ovogodišnji Interieur 08 okupio je 320 učesnika, kompanija i brendova iz celog sveta već poznatih na tržištu, kao i 28 mladih dizajnera koji su se takmičili za nagradu Interieur 08 Design Competition.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf formatu ovde.

Tamo napolju Arhitektura izvan objekta
(Out There. Architecture Beyond Building).

*Vonlih" (nem. wonlich - udobno, prijanto za življenje)

Predstavljanje Srbije na ovogodišnjem bijenalu u Veneciji po mnogo čemu se razlikuje od dosadašnjih. Prvi put je raspisan konkurs da bi se odgovorilo na temu Bijenala. Izabran je rad čiji koncept i dizajn potpisuju Ljiljana Blagojević, Dragana Vasiljević Tomić, Vladimir Milenković, Mariela Cvetić i Tatjana Stratimirović. Tema instalacije Wonlich istražuje odnos između udobnog i pogodnog (za život) arhitektonskog prostora i narativa prostora svakodnevice, privatnog, javnog, političkog, medijskog, kao i prostora događaja, konflikta, dijaloga i reči.

 
*(Klaxons, 2007, Polydor Records)

Stanari podzemnog doma kažu: "Nećemo vam pokazati kuću koja se nalazi u senci. Samo ćemo vam pokazati kako živimo ili kako bismo živeli u nevidljivoj kući koju vam sada dočaravamo. Ova kuća će biti projekcija rastapanja potopljene kuće. Ona će od potopljene kuće  možda usvojiti samo ravnu površinu ili ose, pravac u kom bi rasla. Nova kuća će zadržati samo sećanje na staru ili njenu centralnu tačku."

Peter Lang William Menking,
Superstudio,
Life Without Objects

 
Greg Lin
MANIFEST

Manifesti uvek predstavljaju sadašnjost pesimističnije nego što ona zaslužuje.

U duhu te tradicije...
Arhitektura u 98 odsto slučajeva predstavlja uslužnu, a najviše u dva odsto kulturnu delatnost. U različitim periodima ovi procenti variraju. Novac se, sa stanovišta investicija i povraćaja, pravi na vrhu i dnu lestvice. I funkcionalna jeftina zgrada i premium zgrada prvoklasne arhitekture povratiće investiciju, samo što će se ova druga isplatiti i sa finansijskog i sa kulturnog aspekta. Na sredini lestvice, gde se slaba ambicija susreće sa natprosečnim sredstvima, srećemo najgoru arhitekturu kako umetnički tako i praktično. Nažalost, u ovakvim vremenima sveprisutne razblaženosti to se sreće veoma često...

 
Ukaže li vam se prilika da iz prve ruke posmatrate postavljanje Venecijanskog bijenala arhitekture, bićete svedok nezaustavljive potrebe arhitekata da prostor paviljona ispune, dograde, popune, dizajniraju. Da izložbene prostore tretiraju tek kao prazne ljušture, a izložbu kao internacionalni konkurs na kome druge treba zaseniti i pobediti. Pripreme za Bijenale nacionalnih izložbi i autora koje su pozvali selektori traju od nekoliko meseci do godinu dana, budžeti variraju od skromnih do nepresušnih, ali se danima pred odluku o tome kome će pripasti Zlatni ili Srebrni lav svi nalaze u trci s vremenom.

Prijatelj me je skoro obavestio da odlazi na put u Japan sa objašnjenjem da je dobro da ode dok je još "single". Nije mi se dopala upotreba strane reči (možda bolje zvuči nego samac?), nisam shvatila zašto je bolje da ode dok je još "single" nego u paru.

Prvi hotel URBN Hotels & Resorts lanca izgrađen je u Šangaju i ocenjen je kao mesto koje je pomerilo standarde hotelijerstva u Kini. Vlasnici Skot Barak (Scott Barrack) i Juls Kvan (Jules Kwan) planiraju da u naredne tri godine otvore još 20 URBN hotela u nekoliko kineskih gradova. Osim luksuza koji se podrazumeva, vlasnici obećavaju da će svi hoteli biti građeni na principima zelene i samoodržive arhitekture.

Nešto što je počelo kao alternativni prostor, neprofitabilna umetnička zajednica, pretvorilo u fensi mesto na kome je važno biti viđen. 798 je mesto boemske buržoazije gde gladni umetnici stoje rame uz rame sa bogatim arhitektama i dizajnerima. Umetnost koja se tu može videti jeste presek čitave kineske umetničke scene - od fotografije, preko instalacija, do u slikarstvu i vajarstvu popularnog ciničnog realizma

Kada su za Olimpijske igre u Rimu 1960. godine prvi put prodata prava za televizijski prenos ovog takmičenja, otkupljeno je petnaest sati programa za emitovanje. Četrdeset osam godina kasnije broj je toliko drugačiji da zvuči gotovo neverovatno – samo jedna američka TV kompanija emitovala je sa Olimpijade u Pekingu 3.600 sati programa zahvaljujući činjenici da je ove igre prvi put bilo moguće pratiti i on-line.

Kada je izabrana za domaćina Olimpijskih igara 2008, Kina se obavezala da će smanjiti emisije zagađenja. Svet je bio skeptičan. Kina je, međutim, odlučila da pokaže da je ozbiljna sila. Čitav koncept novoizgrađenih objekata morao je da bude u skladu sa standardima zelene gradnje.

Olimpijske igre posebno su podstakle Peking i kinesku vladu da ovu svetsku metropolu poznatu po problemu zagađenosti pretvore u napredan zeleni, ekološki grad. Sa željom da se otarasi reputacije idustrijskog grada, kineska prestonica kreće u akciju smanjiti, ponovo iskoristiti i reciklirati. Više od 200 fabrika je zatvoreno, izmešteno ili je promenilo prvobitnu funkciju. Kolski saobraćaj je prepolovljen uvođenjem parnih i neparnih registracija u periodu od 20. jula do kraja Olimpijskih igara.