Zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije, koje se, čini se, oteglo u nedogled, odvija se u zdanju koje se zove Dom Narodne skupštine. Odskora. Neko se setio da državu ne simbolizuju samo njeni organi i znamenja, već i mesta na kojima država radi i odlučuje. Tako su poslanici iz zdanja kome najviše pristaje naziv Narodna skupština Socijalističke Republike Srbije i njegove sale, koja je ozbiljno podsećala na dobro održavani bioskop u provinciji, prešli u Dom, kome je prava i jedina namena da bude kuća parlamenta.

Davno me ništa nije ovako odradilo.
Upravo sam se vratila sa premijere (jedne od) Života i smrti porno bande. Još mi je muka.
U poslednjih nedelju dana zvanične premijere su imala dva najnagrađivanija filma u protekloj godini. Tamo i ovde, srpski predstavnik za Oskara, i Život i smrt porno bande. Na prvi pogled ova dva filma nemaju ništa zajedničko. Međutim imaju. Imaju istu publiku. Kao i Šaolinski monasi na otvaranju Bitefa dan pre toga. Ova publika bila je manja i mnogo više navijačka. Lokalna. Puno drugara, naših saradnika. Ko na velikoj kućnoj projekciji.

Sigurno ste nekad bili mali i sigurno ste u to (ne)davno vreme sakupljali sličice i lepili ih u albume. Jeste li ih sačuvali?

 Ako krenem od kraja, sinonim za albume sa sličicama danas je izdavačka kuća Panini iz Modene. Sve ozbiljne podele albuma vrše se u odnosu na Panini. Panini je orijentir, pa albumi jesu ili nisu Panini, pojavili su se pre ili posle Paninija... A produkcija je i kvantitativno i kvalitativno ogromna. Nema zemlje na svetu gde Žabari nisu pustili svoje Panini krake i nema oblasti koju nisu slikali, stavili na sličicu i napisali Figurine Panini. Tako je to od početka 70-ih, kada se sve promenilo i kada je onaj Panini rešio da napravi rez, modernizuje i redizajnira album i pusti ga u promet. Rezultat(e) danas znamo...

Gospodin u svijetloj košulji, hlačama od odijela, pomalo crvena vrata, sa nedvojbenim je autoritetom gledao veliku natpisnu ploču jednog novouređenog supermarketa. Njega je pak pomalo podozrivo promatrala gospođa arhitektica. "Dragi kolega, tu je potreban dizajner." Crvenovrati i dalje gleda. Odjednom, odlučnim glasom: "Dati ćemo to našim curicama za lijepo!".

Curice za lijepo su odjel in-house dizajnera u jednoj od većih hrvatskih korporacija, a spomenuti gospodin glavni je čovjek u razvoju tržišta. Nije novost da na većini ključnih položaja u gospodarstvu sjede seljaci (bez uvrede vrijednim poljoprivrednicima koje jako cijenim). U profesionalnoj praksi dizajnerica se na to pripremi i na to računa, ako ima sreće, uspije to okrenuti i u svoju korist, ali sintagma curice za lijepo višekratnik je nekoliko uvreda.

THIS IS IT

Ovaj tekst nikako nije mogao da ne bude ličan. Obožavala sam ga. Sada dok pišem i razmišljam, osećam miris časopisa Bravo, postera na zidu, miris kasetofona kada se zagreje. Mama mi kaže da memorabilije koje posedujem treba da prodam, kao obogatila bih se. Prijatelji mi kažu da sam opsesivna. Da sam uvek bila. A ja iskreno i dalje ne vidim razliku između toga što deset dana neprestano slušam Majkla i gledam Larry King Live i toga što moj dečko i prijatelj sa Torrenta skidaju Top Gear da vide da li je Stig skinuo kacigu i ko se iza nje krije. Možda mi zbog toga i nije nenormalno kad čovek od 50 godina izgovori da se oseća kao Petar Pan. Možda je nenormalnost samo u nama koji obožavamo, u načinu na koji obožavamo, nekritički, iz srca, japanski. Ludački. Odatle kreće i moje sledeće pitanje, (koje ne postavljam nikome), ali recimo da glasno razmišljam. Ko je normalan i šta je normalno? Šta je mera normalnosti? Citiraću čoveka koga cenim i kome verujem, koji je rekao nešto o normalnosti što mi se baš svidelo: Frojd je normalnu osobu opisao kao nekoga ko je sposoban da radi i da voli. Naglasio bih da je normalna osoba sposobna da prihvati sebe i drugoga. Normalna osoba može da planira, da odloži zadovoljenje svojih potreba, da izrazi zahvalnost i oseti kajanje. 

Da se odmah razumemo, Mirko Đorđević nije teniser. Nije ni sin nekog uspešnog biznismena. Nije ni dobitnik igre na sreću loto. Čak ne igra ni za NBA. Nije maneken. Nije pobedio u Velikom Bratu. Niko ga nije video u finalu Zvezda Granda. A poznat je! Pa, ko je onda on?  Naime, Mirko Đorđević, student iz Požarevca, početkom juna je usred Velike Britanije, pojašnjavajući temu Seksualne selekcije, za tri minuta uspeo da pobedi čak deset finalista najčuvenijeg naučnog takmičenja FameLab. Inače, ovaj sada već celebrity, što se kaže, nakon završene Srednje medicinske škole, smer farmaceutski tehničar, upisao je Biološki fakultet u Beogradu 2005. godine, smer molekularna biologija i fiziologija. Sada je upravo apsolvent na Katedri za primenjenu genetiku i evoluciju, gde pri Institutu za biološka istraživanja Siniša Stanković radi diplomski na temu primene molekularnih metoda u proučavanju seksualne selekcije na žižcima. Kako sam kaže, uopšte se nije nadao pobedi, jer, dok su svi predavali mnogo ozbiljne i temeljne CV-jeve, on je komisiji naglasio da ima čak četiri psa. Osim što se strasno bavi naukom, s obzirom da ga ne drži mesto, uživa da kampuje, šeta pse i provodi vreme sa porodicom i devojkom. Dokazujući da je i na ovim prostorima i te kako moguća magična priča o uspešnom momku iz komšiluku, potpuno opušteno i sa velikom dozom normalnosti i pozitivne energije priča mi kako ga je šokirala ljudska sujeta i kako bi Nobela potrošio na multidisciplinarni istraživački centar. Što bi babe rekle, svaka bi ga majka poželela za zeta! 

Da li iko u ovoj zemlji radi ono za šta se školovao? Da li iko u ovoj zemlji radi ono što voli da radi? Da li iko u ovoj zemlji može da živi od onoga što zaista radi? Da li iko u ovoj zemlji voli da radi? Da li iko u ovoj zemlji može da se pohvali s onim što radi? Da li? Pa, ja teško da zaista poznajem takve ljude. Uglavnom, da ne kažem uvek, sve se svodi na to da ljudi trpe sve i svašta, pristaju na poniženja, gomilaju frustracije, ne vide smisao u opisu svog radnog mesta i najčešće ujutru, kada im zazvoni budilnik, ne žele da ustanu.

Kineski primer uzdrmao je jedan od temelja savremene političke misli, a to je ideja da uvođenje tržišne ekonomije dovodi do liberalizacije društva. Tamo se, naime, ispostavilo da je sasvim moguće imati vrlo efikasnu kapitalističku ekonomiju u vrlo rigidnoj jednopartijskoj državi, što je bezmalo izazvalo paniku u liberalnim krugovima širom sveta jer je potencijalno dalo razne represivne ideje društvima koja su već demokratizovana, ili su pošla tim putem. Srpski primer, s druge strane, pokazuje da relativna liberalizacija političkog delovanja i dekriminalizacija društva, kao i početak evropskih integracija, mogu imati paradoksalan uticaj na umetničku scenu.

Jedan od osnovnih problema u umetničkim formama oslonjenim na upotrebu reči, bilo u govornoj bilo u pisanoj formi, jeste uklapanje osobenosti jednog jezika u konvenciju koja je oblikovana po postulatima drugih jezika.

Najbolji primer za to je rokenrol, muzički pravac nastao na engleskom govornom području s načinom pevanja prilagođenom metrici i dinamici stihova na tom jeziku. I danas širom sveta masa rokenrol izvođača diže ruke od pokušaja da iznedri vlastiti modus uklapanja maternjeg jezika u rok formu i počinju da pevaju na engleskom, automatski se kvalifikujući za drugorazredne epigone koji će uvek biti samo bleda senka svojih uzora. Štaviše, odričući se maternjeg jezika, rizikuju da izgube i publiku u vlastitoj zemlji, te završe baveći se muzikom koja ne komunicira ni sa kim.

Znate da u Kragujevcu na jednog muškarca dolaze četiri žene? Slične varijacije na temu odnosa polova slušao sam širom Srbije, a rekord mi je prezentovan u Čačku – 11:1. Pišući ovaj tekst, anketirao sam prijatelje koji su se zatekli onlajn. Odgovori su uglavnom bili kontrapitanja: "Zar nije 6:1?" Ili: "Zar nije 7:1, učili smo kad smo govorili o populacionoj politici?"

Već duže vreme primećujem kako se ova informacija širi, pratim je, pokušavam da joj ustanovim poreklo i objasnim svrhu. Brojka je uspela da me naljuti. Dotičan statistički podatak me je, naime, napravio magarcem. Jednostavno nisam razmišljao o njemu kao što, pretpostavljam, niste ni vi. Pa, evo prilike.

Kao oblik public domain arta murali predstavljaju način da se kroz javni umetnički rad realizuje politička ili društvena poruka lokalne zajednice, aktivizam umetnika, vizuelni dijalog pojedinca i sredine. Zahvaljujući idejnoj i estetskoj raznovrsnosti bez granica, murale San Franciska možete tumačiti kako hoćete – međutim, jedan zaključak je neizbežan. Oni govore o ljubavi između grada i njegovih građana, slaveći život, lokalne običaje, istoriju i fenomene, ali i heroje američkog ili globalnog sna, egzemplare velikih ideja i njih same – pre svega jednakost i slobodu za sve. Ove slike na zidovima grada ne čine ga samo lepšim na nivou elementarne estetike – jednako važno, murali neprestano podsećaju na vrednosti od kojih je San Francisko izgrađen, čuvajući njegov duh i ideale koje su gradile generacije stanovnika i različitih etničkih zajednica.

Ko namerava da počini zločin, već ga je počinio!
latinska poslovica

U mom omiljenom filmu, rimejku čuvenog Šabrolovog (Claude Chabrol) filma Neverna žena (La Femme infidèle) iz 1969. godine, Dajana Lejn (Diane Lane) u ulozi krhke domaćice Koni Samner jednog vetrovitog dana iznenadno pada ispred zgrade Pola Martela, kog tumači Olivier Martinez i povredi koleno. Stavljanjem flastera na njenu ranu koja krvari počinje pravljenje nove rane, rane bračnog odnosa. Da skratim, Koni Samner se tog dana drznula da napravi taj korak, da svog muža Eda Samnera, koji je beskrajno voli i sa kojim ima sina (igra ga Ričard Gir (Richard Gere) prevari u roku od tri sekunde. Ova fenomenalna priča u režiji Adrijana Lina (Adrian Lyne) dokaz je da prevara može svakom da se dogodi. Da prevara ne bira ni vreme ni godine, ni mesto, ni povod. Ona se dešava. Svakodnevno. Sve više.

Ja ne razumem. Tačnije, nije mi jasno kako se desilo da se baš toliko otuđimo. Da postanemo ravnodušni. Da više niko nikog ne sluša. Da pričamo u prazno. Da nam ništa ne dopire do mozga. Čekajte, hoćete da kažete da se ne osećate tako? Ili hoćete da kažete da se tripujem da se komunikacija među ljudima pretvorila u jedno veliko ništa? Dovoljno je da upalite TV, da pogledate bilo koju emisiju, bilo koji show, ono voditelj i preko puta na kauču neki ljudi, pa da vidite da je sve postalo samo sebi svrha. Jedni pričaju ovo, drugi pričaju ono, i tako melju da što više kažu, da zapuše prime time, ne shvatajući da to prolazi mimo ušiju, da to nikog više ne može da dotakne. Vikali, kerebečili se, urlali, polivali vodom, vređali se. Džaba.

Po mišljenju većine etimologa engleska reč za lutku doll potiče od grčke reči eidolon – idol, koja je označavala neuhvatljive, ali tačne predstave stvari. U epistemologiji starih filozofa, između ostalih i Demokrita, idoli su se odvajali od predmeta i tako dospevali u oko, čime se objašnjavalo čulno opažanje. U paganskim religijama idol je materijalna stvar koja ima božansku moć. Prenesena i popularna upotreba ove reči poznata je svima – idol je uzor, ono što se obožava i čemu se stremi, sa čime se identifikujemo. Nema sumnje, (i)dol svake devojčice već pedeset godina je Barbi. I ne samo devojčice. Svaka žena negde duboko u sebi mašta o takvom telu.

Osim za starim materijalima, skupljači su u potrazi i za starom robom. Sve što se može upotrebiti, što pronađu u kontejnerima ili što im više ne treba prodaju na Buvljaku, koji leži na kilometar od naselja (Gazele). Na ivičnjacima ulice koja vodi do regularne buvlje pijace trgovci rano izjutra nude robu, sve dok ih između devet i 11 časova ne rasteraju kontrolori beogradske pijačne službe. Što se više približavate pijaci, to je bolji kvalitet robe i manji procenat Roma među trgovcima. Neki od njih nedeljom odlaze na veliki gradski buvljak u opštini Zemun, ali tamo ima toliko malo mesta da se navodno mora doći dan ranije i čekati cele noći da bi se ugrabila dobra tezga.
 (Beograd Gazela – Vodič kroz sirotinjsko naselje/Lorenc Agerman, Eduard Frojdman, Đan Gilđi/Rende 2009)

Ako se malo pažljivije osvrnemo na kolektivne, kulturne i ekonomske uslove koji danas vladaju u razvijenom svetu, jedna od stvari koje se primete među prvima jeste opsednutost lifestyle konceptom u najširem mogućem smislu. Da li je to uvek opravdano ili ne, otvoreno je pitanje. Želim da kažem da fenomen lifestyle varira od toga da bude samo prolazna moda bez većeg značaja do toga da preraste u megatrend, odnosno postane faktor koji ima izuzetno širok i dubok uticaj i posle čijeg nastanka mnogo toga bude trajno promenjeno, koji stvori nove niše i kontekste, koji opet dalje uzrokuju nastanak novih trendova. Ovo je redak slučaj, ali, kada se desi, svakako zaslužuje da bude fokusiran i analiziran.

surovi lokal patriotizam

Obožavam Blok 70, u kome živim i u kome sam odrastao. Iskren da budem, više osećanja gajim prema njemu nego prema domovini. Domovina mi menja oblik i imena, a Blok opstaje. Za njega sam vezan uspomenama iz detinjstva, u njemu sam odrastao i ponosan sam što potičem odatle. Njegove granice ne može niko da prekraja, za njega bih se tukao, a sve to ne bih radio i ne osećam za Srbiju, sem malo kad odem u inostranstvo.

Pirinač se kuva i pileće kožure, smrdi ceo Blok 70 kao đubre (Ajs Nigrutin – Kinezi Transvestiti feat. Block Bustards)

Trenutak kada je kineski Blok 70 ušao u domaću pop mitologiju, makar i na ovako pogrešan način, pokazuje da je stvar postala ozbiljna i da više nema nazad. Vreme je da progutate knedlu, pobedite predrasude i upoznate svoje nove komšije: novobeogradske Kineze.

(celebrity na srpski način)

 Srbija i Engleska – reklo bi se nebo i zemlja. Razlika između ova dva naroda već je poslovična, a o tome svedoči i ona naša šta se praviš Englez. Dakle, sve što Engleze čini Englezima - mentalni sklop, temperament, karakter – nama je strano koliko i Alisi izvrnuta Zemlja čuda.

Ipak, osim sile gravitacije, koju, gle čuda, jednako kapiramo i mi i oni, postoji još jedna stvar koju zdušno delimo sa Ostrvljanima. Ona pri tom ne počiva na svemirskom kontekstu koji je izvan našeg duha, već na neočekivanom poklapanju jedne dimenzije naših inače dijametralno suprotnih senzibiliteta. Reč je, naime, o palanačkom žaru s kojim se u Srbiji i Britaniji sluša trač.

Il Divo bogovi ili maskirane lutke

Termin popera kao označitelj kombinacije popa i klasične muzike javlja se početkom 21. veka. Kovanica koja za cilj ima naglašavanje sinteze popa i opere tema je brojnih polemika kako u svetskim muzikološkim krugovima tako i u ličnim doživljajima edukovanih slušalaca.

Pop - u širem značenju popularna muzika (obuhvata veliku broj nesrodnih žanrova) i u užem specifičan fenomen 20. veka (muzika pevljivih sentimentalnih melodija, umerenog ritma i predvidljivih harmonija) - iscrpljivanjem raznolikih mogućnosti umetničkog izraza 90-ih godina 20. veka vapi za osveženjem.

Opera je najsloženiji žanr koji ljudsko društvo poznaje - sinkretično muzičko-scensko delo koje objedinjuje vokalno i instrumentalno stvaralaštvo, glumu, ples (igra, balet) i kostim, prezentujući uvertire (instrumentalni uvodi), arije (trenutak zastanka dramske radnje u kom solista iznosi svoja osećanja ili refleksije), ansamble (dueti, terceti, kvarteti...), horove u određenoj režiji i scenografiji.

KARNEVALIZACIJA UMETNIČKE SVESTI

Uprkos svojoj bazičnoj funkciji da stvara luksuzne komade za bogatu elitu, umetnički svet i dalje ispoljava površni prezir prema komercijalnom.

Savremena umetnost nikada nije bila tako popularna ni toliko kontroverzna. Ljubitelji pravog slikarstva ili vajarstva besni su i zgroženi ukiseljenim kravama Dejmijena Hirsta, prljavim krevetom Trejsi Emin, praznom sobom Martina Krida. No jadikovka neće promeniti činjenice: i ti umetnici su direktni naslednici Tarnera, Goje ili Pikasa. Od trenutka kada je Marsel Dišan došao na sjajnu ideju da porcelanski pisoar pretvori u skulpturu, savremeni umetnici tražili su nove i nove načine da se izraze. Danas, na šta god pomislite, već je napravljeno.  

U medijima se kontinuirano pojavljujem već sedamnaest godina, a već dobrih deset u njima radim. Čini mi se da je svaki od njih imao specifičnosti koje su delimično proisticale iz lokacije na kojoj se nalazio i arhitekture prostorija u kojima je radio.

kliknite na sliku da bi ste je videli uvećanu

TED, technology (tehnologija), entertainmant (zabava) i design (dizajn), konferencija koja je započela 1984. s idejom da približi ljude koji rade u ova tri polja. Od tada se njen fokus proširio i na nauku, finansije, obrazovanje, pa je verovatno pogrešno govoriti o kategorijama vezanim za polje delovanja. Najinspirativnije stvari danas se dešavaju između kategorija i njihove redefinicije. TED je jednostavno konferencija na kojoj inovatori i mislioci imaju 18 minuta da održe inspirativno predavanje.

 
Da li mi mozak izgleda veliko u ovome?

"Pa evo ih gde šušte i vrište, glasno nariču, histerično se smeju, žive u raskoši, umiru u bedi, sa zvanjem viteza ili u zatvoru, čedni ili promiskuitetni, voljeni ili proklinjani, dotaknuti dahom čistog genija ili vođeni pukim egoizmom, iz mnogih zemalja i svih doba: raznolika, perverzna legija kempa."

Tako počinje priču o kempu Filip Kor u svojoj već antologijskoj knjizi, leksikonu istoimenog naziva, a podnaslova po Koktou – Laž koja govori istinu.

Šta je kemp, reč koju akademski i meinstrim kritičari, kolumnisti i sociolozi izvlače svaki put kada se govori o ličnostima, predmetima i situacijama čija je popularnost među trendi slojevima društva neobjašnjiva standardnom ukusu većine.

Početkom marta RTS je počeo sa emitovanjem dokumentarne serije Igora Stoimenova i Zorana Panjkovića Robna kuća, koja govori o istoriji popularne kulture u SFRJ. Krajem marta u beogradskim bioskopima počelo je prikazivanje igrano-dokumentarnog filma Jovana Todorovića Beogradski fantom, koji govori o Vladi Vasiljeviću, urbanoj legendi Beograda s kraja sedamdesetih. Diskografske kuće počinju s praksom reizdavanja kultnih albuma na kompakt diskovima sa remasterovanim snimcima u rasponu od umetnički vrednih klasika kao što su psihodelične ploče Pop Mašine, pa sve do disko ekscesa Bobana Petrovića. Na beogradske scene vratio se najveći jugoslovenski pozorišni reditelj Ljubiša Ristić, čije je posrtanje počelo upravo s nestankom Jugoslavije i čiji je teatar pre svega crpio snagu iz ritualizovanja ove zajednice. Posle decenija izdavanja knjiga o stranim filmskim autorima ili muzičarima mladi kritičari počinju da tumače zaostavštine SFRJ u ovim formama kroz prizmu savremene kritičarske aparature.

Kada je Coca-Cola u staklenim flašicama počela da osvaja naše tržište, Fabrika stakla u Paraćinu prestala je da proizvodi sifone, velike staklene boce za soda-vodu. Majstori koji su ih ručno izrađivali u Fabrici stakla otišli su u penziju. Zamenile su ih mašine koje su za manje novca i manje vremena pravile flašice za piće koje smo brzo zavoleli.

Još od industrijske revolucije i formiranja potrošačkog društva čije se osnovne odlike i dan-danas prepoznaju, Proizvođači i Potrošači smatrani su za dva odvojena entiteta među kojima je svaka interakcija svedena na neophodni minimum. Do međusobnog kontakta dolazilo bi u trenutku kupoprodaje, a u zavisnosti od vrste proizvoda u interakciju bi po potrebi bili uključeni i dodatni akteri (distributeri, dileri, prodavci, asistenti...).

Dvadeseti vek nije vek koji je izmislio kult slavnih, ali je prvi koji je taj kult uzdigao na nivo industrije.

Opsednutost slavnim ličnostima postala je predmet ozbiljnog izučavanja profesionalaca različitih profila – od sociologa do psihologa. Savremena psihologija priznaje postojanje mentalnog poremećaja nazvanog sindromom obožavanja slavnih ili skraćeno CWS (celebrity worship syndrome).

Reč je o problemu zavisnosti i opsesivnog ponašanja od kog podjednako pate pripadnici oba pola i koji je u porastu. Prema rezultatima nedavno sprovedenog istraživanja tima stručnjaka s londonskog univerziteta, skoro 40 odsto Britanaca pati od ovog sindroma.

Potpuna demistifikacija osnovnih postulata američkog društva nekad i sad u globalnom Internet filmskom fenomenu

Ljudska bića su stvorenja koja veruju u mitove. Razne mitologije pomažu nam da se definišemo i oblikujemo, dajući sadržaj našim životima i omogućavajući nam da jezdimo kroz svoje postojanje s razumevanjem sveta koji se katkad čini tako ogromnim, van kontrole i pun nepoznanica.

Treći pismeni zadatak iz srpskog jezika

Bilo je to onoga dana kada je pao sneg, a mene Marija zvala telefonom da mi kaže da moramo da odložimo putovanje za jedan dan. Za sve je bio kriv toplomer ispod njenog pazuha koji je ukazivao da je kijavica na pomolu.

Kraj decembra. Berlin, Aleksanderplac. Božićna gužva i gomila turista. Berlin živi od turista, ali masa koja koncentrisano ide ka Berliner kongres centru ne podseća na obične turiste i izgleda čudno, čak i za berlinske pojmove. U Berlinu 27. decembra počinje Chaos Communication Congress. Jedno od najvećih i najbitnijih godišnjih okupljanja hakera, gikova, tehnoloških entuzijasta, kompjuteraša i nekolicine radoznalaca... Svih onih koji kompjuter ne smatraju tamo nekim uređajem, već ga doživljavaju gotovo sastavnim delom svog tela.

biografije bicikala na slobodi!

Imam neku suludu, bojim se da priznam, višegodišnju opsesiju da fotografišem starije modele bicikala (ostavljenih) u gradskim kvartovima, napuštene usred ničega,... Ne biram. Ne znam zašto.

Fasciniranost ljudima koji žive na ulici, a samim tim i spavaju na njoj, obuzela me je kada sam s kolegama Dušanom Šaponjom i Ivanom Petrovićem deset meseci pratio život četvoro beogradskih beskućnika. Dvoje od njih više nisu među živima, jedina dama među gospodom je u zatvoru optužena za ubistvo, a četvrtog stanovnici prestonice redovno, sem u ljutim zimskim mesecima, mogu da sretnu kod zgrade Politike. Sem što su sudbine ljudi koji u Srbiji žive kao beskućnici sve do jedne tragične, nose u sebi i neku posebnu poetiku, vazda začinjenu alkoholom, svojstvenu ljudima koje je teška muka prisilila na ovakav vid života.

Američka verzija ruskog agitpropa postoji dugo. Njegovo otelotvorenje najčešće je bio plakat sastavljen od fotografije, velikog naslova i propratnog teksta, sve to na crnoj podlozi. On se nazivao Motivational Poster i po pravilu su ga kačili u kancelarije i sale za sastanke radi podizanja opšte produktivnosti. Najzaslužnija za popularizaciju ovih postera je firma Successories, koja ih proizvodi i dan-danas, tako da se na sajtu iste može naručiti slika blistavog pejzaža sa podtekstom: Excellence is never an accident... It is always a result of high intentions... and seeing obstacles as opportunities. Da, danas su ovakve poruke nekako bljutave i zakletim anticinicima.

Prvo lagano i stidljivo, potom sve agresivnije i glasnije, na domaćim Internet forumima i sajtovima, a nedugo zatim i u medijima, oglašeno je postojanje emo fenomena.  
Ako ukucate termin emo u bilo koji Internet pretraživač, dobićete preko tri miliona rezultata koji će vam pružiti gotovo jednak broj različitih, neretko i oprečnih stavova i definicija emo pokreta. Opšti pristup terminu neodoljivo podseća na definiciju pornografije: "Ne mogu tačno da kažem šta je, ali znaću kad je vidim ili čujem". Ipak, iako nedefinisan, emo je za 21. vek postao ono što je gotik bio 80-ih, a grandž 90-ih - tinejdžerski kulturni fenomen.

uticaj fenomena na dizajn, proizvodnju, marketing, poslovni svet, brending . . .

Termin womenomics je nova kovanica savremenog engleskog jezika. Koristi se da prikaže uticaj žena na ekonomiju (women + economics). Frazu je stvorio i prvi upotrebio časopis Economist kako bi ukazao na sve veće angažovanje i moć žena na kulturnom i ekonomskom planu. Prema novim istraživanjima, upravo su žene najbitniji pokretač svetskog razvoja.

Kad pogleda poslednji film Vudija Alena (Woody Allen) Vicky Cristina Barcelona, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da misli da nema pojma ni o životu ni o ljubavi. Što je najgore - ni o ljudima. O odnosima među njima da ne govorimo. Ma, ni o čemu. Sve ono što su vas učili godinama, sve one silne lekcije koje ste morali da usvojite jer su vam rekli da će tako biti lakše u životu, da će manje boleti, jednostavno padnu u vodu.

"Zdravo, deco. To sam ja, Jaganjac*! Tako mi svih bubnjeva Block Outa, svetog mu Klajna, Šipke i Ćirilova - još jedna godina je pri kraju. Strpljivo čekamo slobodne dane da za moguće putovanje odaberemo odredište. Šta je? Ne znate šta je to odredište? Ah, jasno, deco, jasno. Niste tu reč nikada čuli. E pa, deco, odredište je druga reč za destinaciju! Sad znate i to!

- I gde ti je taj... istan?
- Kirgistan?
- Da, taj.
- Pa, daleko. Na granici sa Kinom.
- Hm, aha.

crtice o (ne)mogućnostima uređenja umetničke scene

Nakon pada iluzija, utopija i ideala, umetnicima, naročito mlade generacije, po Nikoli Buriou preostaju samo svakodnevne mikroutopije: interaktivne i relacione, a individualne strategije. Utopije nisu nužno pozitivne ili negativne, one više ne predstavljaju nastojanje da se sve na svetu promeni, već pre da se učestvuje, da se prisustvuje, da se svima objavi vlastito prisustvo i postojanje, da se informiše, poruči, razmeni, komunicira...

by shepard fairey

07:09:22 do Izbora
29. oktobar (još 7 dana)

U jednom od intervjua Barak Obama, mister O, kako sam ga nazvala, na pitanje o važnosti tajminga odgovorio je: "Slažem se da je tajming sve, ali verujem da to da li imate dobar osećaj za tajming najviše vidite tek retrospektivno. Ja verujem u Vudi Alenov stav da je 80 odsto uspeha u tome da se pojavite."
 
Mr. O se nije samo pojavio. Beskrajno zanimljiv, propovednik promena uselio se u moj život. Posle godinu dana moje gotovo opsesivno praćenje Mr. O se bliži kraju. I to, kako stoje stvari danas, srećnom kraju. Ono što je pre samo 365 dana izgledalo kao nemoguće, sada, sedam dana pre izbora, deluje kao izvesnost. Prvo, niko nije verovao da će se kandidovati. Onda niko nije mislio da autsajder iz Čikaga može da pobedi svemoćnu Hilari, naslednicu jedne od dve porodice, Bušovih i Klintonovih, koje već 20 godina vladaju Amerikom.

Novac je užasno važna stvar, nadam se da smo to već svi naučili, iako su nas lepo vaspitavali da neke stvari baš i ne mogu da se kupe parama. Zvuk mašine koja prebrojava sveže novčanice nakon uvlačenja plastične kartice kao ulaznice postao je svakodnevni koncert lakih nota koji toliko volimo da slušamo da se skoro uvek traži karta više.

Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i njima sličnim, neretko imamo priliku da, kako se to kaže, zavirimo u stanove poznatih, to jest da budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi)elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti, kakav bi njen ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela - čast izuzecima - ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali svakako i demonstracija materijalne moći. U prevodu - kupuje se ono što je najskuplje.

"Arhitekte nisu nikad bile glavni kreatori gradova. Nadovezujući se na sve što jesu, oni jedino mogu biti u mogućnosti da to ostvare u slučajevima ekstremnih autoritarnih sistema. Upravo je to fantastičan paradoks ili tragedija arhitekte - da su naši kreativniji impulsi povezani sa utopijom, a utopija opet jedino opstaje povezana sa moći. Ali smatram da u svakom slučaju, imajući u vidu veličinu gradova danas, niko nije uključen."

Rem Kulhas (Rem Coolhaas)

Gledaj, gledaj i vidi:
mi stojimo sami
u svijetu reklama;
gledaj, gledaj i vidi:
ni blur neće skriti
kristal u nama

Damir Urban, album Retro

Mark Zukerberg pita:

Želite li da postanete moji prijatelji?

Wall – to – Wall – Write on Mark’s Wall

 
Danas je ama baš svako u prilici da vam kaže kako uopšte nema vremena. Kako je baš sad u gužvi i kako bi bilo sjajno da se možda vidite sutra ili iduće nedelje. Međutim, to sutra nikako da dođe. Svi su najčešće mrtvi umorni, niko nikog više ne može da sluša od umora i kao da više niko nikada neće imati vremena da se posveti bilo kome, pošto je strah od obrušavanja lavine obaveza postao poprilično redovna pojava i skoro svako oseća da se ne posvećuje sebi u onoj meri u kojoj bi želeo.

Znate li ko su Milan Rodić, Luka Vasović, Anton Tomić, Šimun Anić, Labud Šćepanović, Juraj Podolšak, Petar Jović, Ištvan Šandor, Ramadan Hima, Rudolf Urek, Pašaga Sahagić, Petar Mihajlović, Latif Šerif, Alber Eder, Radovan Stefanović i Mujo Mitraljezac? I šta je prvo što pomislite kada sva ova imena vidite na jednom mestu? Kako nas ime svrstava i određuje? Ili to radimo unapred, sami?

Kada je 2000. godine sasvim neočekivano, bez ikakve najave, dobio otkaz u marketinškoj agenciji, niko nije ni slutio da će Frederik Begbede (Frédéric Beigbeder) baš do te mere postati slavan. Njegov roman £99.9 (kod nas objavljen u prevodu 399 dinara, Plato) samo je u prvoj nedelji nakon puštanja u prodaju postao ultimativni bestseler, a gotovo svi svetski izdavači utrkivali su se ko će pre poslati ugovor za prevod u svojoj zemlji. Priča o Oktaviju Parangi, Begbedeovom alteregu, počinje tako što kreativac kome se jednog dana smučio ceo advertajzing univerzum svesno odlučuje da napiše roman u kome će nemilosrdno raskrinkati sve svoje kolege, klijente za koje je smišljao spotove, direktore koji su ga obožavali i prvi put u istoriji demistifikuje profesiju prodavanja magle tako što će po istim tim principima destilovanog reklamiranja prodati sopstvenu knjigu u milijardama primeraka i stvoriti od sebe književnu vedetu.

 "Danas sve zavisi od priče. U novembru 2007. oštrila su se koplja zbog potencijalne invazije Irana i Buš je zapravo počeo da priča priču. Stvarno je bila fantastična: 'Postoji taj iranski diktator i Iran ima oružje za masovna uništenja.' I svi ponovo padnu na nju! Onda pomisliš: 'Čoveče, pa nije uopšte važno da li je priča istinita ili nije, važno je samo da je dobra. Ima zlog vladara i skriveno oružje!' To me je podsetilo da su priče magične. Imaju snagu da započnu ratove!"

Lori Anderson (Laurie Anderson),
Poziv na buđenje od sezonskog naratora,
Financial Times, 18. april 2008.

"Bolje da su uveli pravilo da samo odlikaši mogu da se oblače kako žele, tako bi ih podstakli da uče."

"Ovo je takva glupost! Imamo problema jer ne poštujemo mnoge stvari iz pravilnika. Nastavnice se oblače kako hoće, što ne bismo i mi?"

Kalenić. Tezge formiraju ulice. A ulice kvartove. Kvart sa voćem, kvart sa povrćem, kvart sa cvećem, kvart sa uspomenama. Svaka stvarčica čuva nečiju prošlost. Postajemo li kupovinom starih tuđih dragunlija vlasnici dela tuđih uspomena? Postajemo li vlasnici tuđe istorije, tajni i osećanja?