Brisanje granica između arhitekture i skulpture javljalo se kao tendencija gotovo u svakoj epohi istorije graditeljstva. Nakon perioda baroka, uz neprikosnovenu ulogu svetlosti, možda je najizrazitije otelotvoreno u arhitekturi našeg doba. Međutim, vrlo je redak slučaj da geometrija bude sredstvo za brisanje granica, a da je rezultat potpuni purizam. Ostvarenje pred nama primer je upravo takve autorske intervencije Stevana i Milene Tešić. Ovaj kreativni bračni par arhitekata, ponikao iz beogradske škole arhitekture, već dugi niz godina živi i radi u Italiji, gde razvija opus koji se odlikuje potenciranjem fundamentalnih, univerzalnih vrednosti arhitekture kao neimarske discipline.

Na Kopaoniku, našem najpoznatijem ski-centru, započeta je rekonstrukcija Hotela Grand, najvećeg kompleksa na toj planini. Vlasnik je angažovao nekoliko dizajnerskih timova koji su učestvovali u projektovanju soba. Jedan od njih je i tim mladih beogradskih arhitekata Marine Lazović i Danice Stojiljković.

Istraživanja kažu da je građevinska industrija prva na listi po emisiji gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Upravo to je razlog zašto zelene, odnosno održive tendencije u arhitekturi i građevinarstvu postaju sve aktuelnije teme. Supernatural kao ekološki pokret ove godine daje svoj doprinos očuvanju planete putem obrazovanja mladih arhitekata.

Novo shvatanje predhodnih umetničkih tendencija najčešće ostaje izjednačeno sa ustaljenim pratećim tokovima razvoja istoriografske svesti. Domaće graditelljstvo nastajalo na tlu Novog Beograda, posmatrano u mikro-spektru arhitektonsko-urbanističkih dešavanja u Jugoslovenskoj prestonici s početka druge polovine 20. veka, uspostavlja značajne manifestacije trajnog vrednovanja i, još bitnije, trajnog očuvanja predhodnog arhitektonskog nasleđa. Ograničenim brojem –izama u posleratnoj graditeljskoj epohi, Brutalizam se u Beogradu ali i čitavoj Srbiji zadržao kao primarni stilski element u sadejstvu brojnih individualno kreiranih modifikacija. Prelazne varijante kombinovanjem drugih materijala sa pročišćenim površinama sirovog betona danas su ustanovljene kao rezutat lokalizovane evolucije ovog modernog –izma.  Ako je Brutalizam idiom a epoha koju je oplemenio zadržala vrednostni kontinuum onda je arhitekta Mihajlo Mitrović njegov najistaknutiji poštovalac ali i najistaknutiji reprezent u domaćem graditeljstvu.

Domaće autorske knjige o arhitekturi gotovo da su incident. Za to ima mnogo razloga. Pisanje stručne knjige, ako ne pravite slikovnicu, ozbiljan je i dugotrajan istraživački posao. S druge strane, tržište je malo, gotovo da ne postoji. Dodatni problem je što arhitekte retko čitaju. Vole knjige, to je istina, vole ih kao predmete, objekte  koje treba posedovati, fetiše. Arhitekte vole lepe knjige, sa puno slika.

Vijesnik od 8.12.2009. godine donosi tekst pod bombastičnim naslovom Zadnja postaja Balkan povodom izložbe i konferencije Balkanology – New Architecture and Urban Phenomena in SE Europe u jednoj od najprestižnijih svjetskih arhitektonskih institucija − Architektur Zentrumu Wien. U tekstu se iznosi teza da je na izložbi restauriran jugoslavenski prostor ne samo u povijesnom već i u poslijepovijesnom i nepostojećem kontekstu, te se kaže da je takav prikaz uvredljiv. Uvredljiv za koga i zašto?

Jedna od inicijativa 4of7 websajta (www.4ofseven.com) jeste da formira platformu koja će promovisati mlade arhitekte i dizajnere. Ideja je proizašla iz rada na fakultetu, gde se ponekad među studentskim projektima nađu i na neki koji odmah mogu postati komercijalni proizvodi. Ipak, poziv za saradnju nije isključivo namenjen fakultetu, već je otvoren za svakoga ko je zainteresovan da učestvuje.

Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, nekada Gradska galerija suvremene umjetnosti, ključna je institucija za razvoj i promociju vizualnih umjetnosti u Hrvatskoj. Prezentira relevantne hrvatske i jugoslavenske autore, ali i udomljuje radove nekolicine najeminentnijih svjetskih umjetnika: Pabla Pikasa (Pablo Picasso), Iva Klajna (Yvesa Kleina), Marine Abramović....
Od svog osnivanja 1954. godine, Galerija, odnosno Muzej suvremene umjetnosti, predstavljali su presjecište lokalnih i internacionalnih progresivnih istraživanja, pri čemu su fenomeni poput pokreta novih tendencija (s izložbama održanim od 1961. do 1973) upisane u kartu internacionalne kulture visokog modernizma. Tijekom više od pola stoljeća djelovanja sakupljena je respektabilna zbirka koja vjerodostojno prikazuje kretanja u modernoj i suvremenoj hrvatskoj povijesti umjetnosti. Uz to, kolekcija uključuje i radove ključnih internacionalnih autora druge polovice 20. i početka 21. stoljeća: Viktora Vasarelija (Victor Vasarely), Edvarda Raša (Edwarda Rusch), Jozefa Bojsa (Joseph Beuys), Nama June Paika (Nam June Paika), Jana Fabrea i drugih.

U jednom trenutku, pre nekoliko godina, gotovo je stvar prestiža bilo potpisati flagship store nekog velikog modnog brenda. Počelo je sa razvojem nove superluksuzne četvrti u Tokiju, a nastavilo se u svim većim gradovima: Parizu, Njujorku, Londonu. OMA je u toj igri postalo arhitektonsko lice Prade. To nije slučajno. I Prada i OMA su brendovi sa jakim konceptom i filozofijom. Intelektualni, u prilično šupljem lifestyle svetu.

Kupovinom i adaptacijom svog novog poslovnog sedišta u centru Beograda, Eurobank EFG učvrstila je svoju poziciju strateškog investitora na bankarskom tržištu Srbije. Svoje novo poslovno sedište, pod nazivom Eurobank EFG Centar, Eurobank EFG svečano je otvorila 14. oktobra. Sedište Eurobank EFG u ulici Vuka Karadžića zauzima 6.700 kvadratnih metara i predstavlja nasavremeniji radni prostor za oko 400 zaposlenih.

Eurobank EGF centar jedno je od retkih zdanja u samom centru grada sa svim jasno ispunjenim ekološkim standardima i utvrđenim sistemom ponašanja prema životnoj sredini. Pored ispunjenja svih tehničkih uslova, koji zaposlenima omogućavaju veću produktivnost, a samim tim i veće zadovoljstvo klijenata, urađeno je sve da bi se opravdao epitet strateškog investitora u društveno odgovorne projekte.

U zagrebačkoj dvorani Lisinski 24. i 25. oktobra po 9. put su održani Dani Orisa. Ove godine, pored velikog broja arhitekata iz regiona, Oris je ugostio i 14 čuvenih arhitekata iz raznih krajeva sveta. Dani Orisa su simpozijum u organizaciji magazina Oris koji se bavi isključivo arhitekturom. Koncept je vrlo jednostavan. Sastoji se iz niza predavanja koja se održavaju poslednjeg vikenda oktobra u jednom prostoru i sa idejom da se kroz duh kojim zrače gostujući predavači promoviše stvaralačka energija u regionu. U holu dvorane, u pauzama između predavanja, ispijaju se kafe, prelistavaju stručni časopisi i knjige i učestvuje u specifičnoj orisovskoj atmosferi.

Urban Hardware vs. Urban Software

Oduvek sam bio opsednut efemernim, pogotovo u arhitekturi. Onaj hardverski deo grada mi se čini nekako lažno monumentalan, nefleksibilan, sputan idejom o večnom. Sva ta kamena čipka, fontane u mermeru i sivilo stambenjaka. Celokupno arhitektonsko-urbanističko obrazovanje, naime, većinu svog vremena posvećuje projektovanju, pokazuje nam dela velikana arhitekture i usmerava ka građenju kao jedinom procesu urbanog razvoja. Posebna se pažnja pridaje odnosu javnog i privatnog, njihovim varijacijama i korelacijama.
A šta je sa onim delom grada koji čeka investitore i bolje dane, gradom sastavljenog od situacija, onim prostorima koji nisu atraktivni niti imaju bilo kakvu estetsku vrednost? Jesu li oni podjednako važni za našu percepciju grada, možemo li izdizajnirati bilo kakve procese koji bi tu zapuštenost pretvorili u novi kvalitet?
Urbani softver kao skup nematerijalnih procesa u urbanoj areni otvara pregršt mogućnosti da atrofiran prostor postane poligon za različite neformalne socijalne grupe. U tom smislu krekovanje možemo posmatrati kao modifikaciju izvornog koda, tj. pronalaženje određenih propusta u planiranju. Zahvaljujući svojoj kompleksnoj strukturi, urbani sistem dozvoljava da  tzv. rupe postanu eksperimentalni prostori koje često zaposednu različite supkulture.

Objekti obrazovanja predstavljaju indikator razvijenosti društva. Njihov broj, infrastrukturna opremljenost i arhitektonski kvaliteti ukazuju na to koliki je prioritet dat obrazovanju u posmatranoj sredini. Razvoj društva na teritoriji Srbije kroz noviju istoriju može se nepogrešivo pratiti kroz broj i arhitektonske kvalitete izgrađenih škola. U periodu modernizacije nakon Drugog svetskog rata u Beogradu su upravo objekti obrazovanja bili građeni u savremenom duhu, te su mnoge generacije uz znanje sticale i zdrave navike.

Fizičko vaspitanje je integralni deo opšteg obrazovanja. Uz razvijanje kulture zdravog tela, ovaj predmet preventivno utiče na zdravlje nacije kroz promovisanje učešća u sportskim aktivnostima kao načina za sprečavanje mnogih bolesti. Međutim, časovi se neretko održavaju u prostorima koji ne odgovaraju standardima za izvođenje nastave. Škole često nemaju salu za fizičko ili ona dimenzijama ne odgovara potrebama. Samo na teritoriji Beograda čak 86 osnovnih i srednjih škola nema fiskulturnu salu, što je 35 odsto od ukupnog broja objekata. Ovaj problem se iz nedelje u nedelju pominje u medijima, ali Ministarstvo prosvete Republike Srbije i nadležni gradski sekretarijat ne nude sistemsko rešenje.

Lepota stila, sklad i ljupkost potiču iz jednostavnosti
Platon

U sabiranju prepoznatljivih, ali ne uvek i isključivih autohtonih elemenata u graditeljstvu, arhitektura zdanja komemorativne namene neizostavno uključuje i faktor nevidljivog, spiritualnog karaktera. U materijalnoj prezentaciji ovih prostora duhovna dimenzija je naglašena estetizovanom slikom prepoznatljivih simbola koji nepogrešivo ukazuju na njegovu primarnu namenu. Takvom autoprojekcijom konstanta komemorativnih zdanja nedvosmisleno oslikava i precizno identifikuje lokaciju mikrourbanih celina groblja i memorijalnih centara. Specifičnim tretmanom u formiranju pratećih varijacija umetnikovih zamisli prepoznatljiva fizionomija komemorativne arhitekture uspostavlja autentične estetske normative koji se u neposrednom odnosu sa konstrukcijom ističu kao poseban graditeljski entitet. Dozvoljena, pa čak i zahtevana provokacija forme u kvazisavremenoj elaboraciji izabranih modela komemorativne arhitekture čine se jednom od glavnih osnova u novijem graditeljstvu Krašnja, u blizini Ljubljane u Sloveniji, gde je nedavno izgrađena kapela sa ne manje zvučnim imenom – Zbogom (Farewell Chapel).

Stvoren za uživanje, oblikovan sukobom mišljenja


Otkako je 1997. tandem Herzog i De Meuron kreirao vinariju Dominus u Kaliforniji, moderne vinarije, vinski barovi i prodavnice vina preplavile su svet. Kako to već biva, trend je sa određenim zakašnjenjem stigao do nas, i – tako se desilo – u velikoj meri obeležio moje aktivnosti u poslednjih godinu-dve. Sreća i svetska ekonomska kriza su tako htele da, kao izveden, imam priliku da prvo predstavim svoj treći po redu projekat na temu vina. Podrum – Wineart je vinski bar i prodavnica, otvoren septembra u Višnjićevoj ulici u Beogradu.
Družeći se sa vinarima, shvatila sam da vino i arhitektura imaju dosta toga zajedničkog - glomaznu istoriju, bliskost sa umetnošću, zavisnost od modernih tehnologija i priličnu inertnost u odnosu na njih. Dele i dugotrajnu i fizički napornu realizaciju ideja, dvojnost intuitivne i edukovane spoznaje, subjektivnu procenu valjanosti, tradicionaliste i avangardu, konzumente u svim slojevima društva... Verovatno se iz tog razloga u projektovanju prostora za vino osećam kao kod kuće.

Ovo je priča sa srećnim završetkom.
Ulica Jurija Gagarina uskoro će dobiti nove stanare. U Bloku 61 na Novom Beogradu privodi se kraju izgradnja objekta neprofitnog stanovanja čiji je investitor grad Beograd, a autor studio React - Grozdana Šišović i Dejan Milanović.

Prozor kao zaštita od zemlje u kojoj ne želite da budete

Dolazi jesen. Ptice selice polako lete na jug. Bake i starije majke spremaju zimnicu. Mlađe majke čekaju u redu u Kosovskoj da kupe udžbenike koje Ministarstvo nije odštampalo na vreme. Dani su hladniji. Opada prvo lišće.
Na vestima stalno novi  slučajevi gripa. Stručnjaci upozoravaju i mole građanstvo da ne paniči. Najbolje je da se ostane kod kuće, u prijatnom okruženju domaće jazbine.

12. septembar, Tirana

Među svim gradovima balkanskog regiona verovatno najviše zapanjuje skorašnji razvoj Tirane. Tokom poslednje dve decenije, a nakon dugog perioda samoizolacije Albanije, ovaj grad je porastao s 250.000 na oko 700.000 stanovnika, dok se po veličini više nego utrostručio. Veći deo tog rasta, od kućica do poslovnih kula, čini neformalna gradnja bez (mnogo) planiranja. Pa ipak, Tirana na neki način funkcioniše i budi optimizam i živost koji će iznenaditi svakoga ko dođe u dodir s njom.

Crnogorska arhitektura?

 To je, vidiš, dobro pitanje... I teško nadasve.

 Kada bi neko, nekad, negde rešio da organizuje izložbu savremene, tj. najsavremenije crnogorske arhitekture nastale, recimo, tokom poslednjih desetak godina, taj neko bi se u startu suočio sa suštinskim problemom:

 Na kojoj visini postaviti letvicu?

 Ako bi letvica bila postavljena visoko, odnosno previsoko, onda bi vrlo malo toga uspelo da se vine preko iste. Ako bi letvica bila postavljena nešto niže, u nivou standardne, konfekcijske ponude, onda bi, bojim se, isplivalo na površinu previše nebitnog, što bi neminovno vodilo ka tzv. fenomenološkom prikazu stanja u crnogorskoj arhitekturi - vodilo bi ka lakrdiji.   

Veljko Radulović i braća Gregovići - Đorđe i Branislav - pokrenuli su arhitektonsku praksu Studio Grad 2007. godine.

 Osnivanju prakse prethodilo je druženje zasnovano na zajedničkim afinitetima i srodnim arhitektonskim senzibilitetima, i to još od vremena studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao i čitav niz značajnih rezultata, pojedinačnih i zajedničkih, ostvarenih nakon sticanja stručnih zvanja kroz rad na polju arhitektonskog i urbanističkog projektovanja. Brojne pobede, te druga i treća mesta na arhitektonskim konkursima raspisanim u Crnoj Gori kruna su tih uspeha.

Pre tačno godinu dana započeli smo Kvart sa Tanjom Milovanović i njenim enterijerom marketinške agencije Grey. Evo nas godinu dana kasnije sa mojom i dalje najboljom drugaricom. Neki bi rekli totalna privatizacija. Ali, znate šta. Prvo, ovo jeste privatan magazin, pa imamo pravo na privatizaciju. Drugo, ima mnogo onih koje smo više hvalili od nje. A treće, iako bih za nju uradila sve, ne moram. Jer ona je stvarno dobar arhitekta. Već sam nekoliko puta u životu pisala o njoj. Uglavnom sam rekla ono što mislim o njenom radu. Sada mi je super što, prateći to što radi, pratim i kako se menja. Ili, prateći kako se menja, gledam kako to utiče na njen rad. Na to utiče svašta. Život najviše. A malo i starimo. Biranim rečima, to se kaže sazrevamo.

Verovatno većina čitalaca misli kako je, ako si arhitekta, renoviranje sopstvenog stana pravo zadovoljstvo. Na svojoj koži sam osetio da to i nije neki doživljaj za pamćenje. Bar ne do onog trenutka kada se iza sebe ostavi nošenje građevinskog materijala na šesti sprat, nekoliko poplava, dolazak milicije na poziv mrzovoljnih komšija, raspravljanja sa majstorima u pokušaju da im objasnim zašto ostavljam vidnu betonsku tavanicu i zidove od grube opeke (uz komentar ja ću da ti izgletujem za svoje pare). Tek tada dolazi momenat da se ispravnost svih zamisli i ideja proveri na delu.

A onda se Tom Mejn, američki arhitekta, laureat Prickerove nagrade 2005. godine, pojavio u Svečanoj sali opštine Stari grad...

 Thom Mayne has entered the room!

 Energičan, istovremeno dečački neposredan i studentski anksiozan - hiperaktivan jednom rečju - gonjen opsesivnom potrebom čoveka na rubu nervnog sloma da kroz kompleksnu prizmu arhitekture uhvati, prelomi i fokusira neuhvatljivo ozračje šizofrenog vremena u kojem živimo. 
   
 Tamnosiva, skoro pa crna košulja preko pantalona. Proseda salt and pepper brada od nedelju dana.

Beogradska internacionalna nedelja arhitekture raspisala je i ove godine konkurs za studente i neafirmisane mlade inženjere arhitekture i pejzažne arhitekture. Investitor konkursa bila je opština Vračar, pa je i tema vračarska - vizuelni identitet Mekenzijeve ulice (od Slavije do Čuburskog parka) sa detaljnim rešenjem uređenja skvera oivičenog ulicama Knjeginje Zorke, Mekenzijevom i Molerovom. Dodeljene su nagrade (prva, druga i tri otkupa) i otvorena je izložba.

Tom Mejn (Thom Mayne) je zvezda. Knjiga o njegovom studiju Morfozis bila je jedna od onih koje su nam bile važne. Drugačije. Čudno je kad upoznate nekoga ko je uticao na vaš razvoj. Još je čudnije kada je ta osoba, arhitektonski superstar, dobitnik najvećeg arhitektonskog priznanja – Prickerove nagrade 2005, predavač u svim školama u kojima bih volela da budem, neko ko vodi biro od 50 ljudi na različitim tačkama sveta, pored svega supernormalna osoba. Pristupačna. Pričljiva. Pričljivija od mene. Neko ko i dalje veruje u ideje na kojima je postavio biro. Neko ko veruje da arhitektura može i treba da menja ljude. Neko ko veruje da je uloga arhitekte povezivanje.
Iako mi je arhitektura Morfozisa bila važna, nikada nisam bila njen fan. Međutim, promenila sam mišljenje zato što sam iz razgovora sa Mejnom shvatila da iza formi objekata koje gradi stoji ideja i filozofija, koncept i vera u to što radi. Bilo mi je važno što ideje koje su mi bliske mogu u oblikovanju da izrastu u nešto što mi više nije blisko, a da ga to ne čini manje relevantnim.  

Visoki start

Lea Pelivan (Split, 1976) i Toma Plejić (Rijeka, 1977) diplomirali su 2001. godine na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Traže svoje mesto honorarišući u Splitu i Zagrebu, a onda se otiskuju samostalno u projektantske vode. Godinu 2003. zabeležiće crvenim slovima jer su tada u Zagrebu osnovali Studio UP za arhitekturu i urbanizam, pobedili na konkursu za Koprivničku gimnaziju (koju predstavljamo) i dobili za taj projekat gran pri Zagrebačkog salona.
Slede prve nagrade na konkursima za hibridni objekat ZagrebForum (urbanističko-arhitektonsko rešenje čvora Buzin, 2004), zatim za sportski kampus Chromos-Savica (2005), zgradu Hrvatskog instituta za zdravstveno osiguranje (2006) u Zagrebu, te za objekte mešovite namene P10 (2006), Contarini (2008) i Poslovnu kulu Spalato (2008) u Splitu.

Tema Beograda na rekama je večna. I u velikoj meri bez rešenja. I dok se već godinama politički poeni skupljaju na demagogiji iza koje ne postoji akcioni plan, na rekama zapravo živi neki Beograd. Postoj čitav krug ljudi koji vode paralelni život, bilo svakodnevno bilo vikendom. To su ljudi zaljubljeni u mir koji nosi voda, u to divlje, neumiveno lice Beograda. Ne govorim o onima koji grade megalomanske splavove čija je funkcija da donose bogatstvo. Govorim o onima koji imaju male, često vrlo neugledne splavove i sojenice, ali koji svaki slobodan trenutak provode upravo tamo.

BINA 2009 –
BEOGRADSKA INTERNACIONALNA NEDELJA ARHITEKTURE
26. jun – 4. jul 2009.
Organizatori: Kulturni centar Beograda i Društvo arhitekata Beograda

BINA PRE BINE
YO.V.A.2
Izložba inovativnih rešenja 12 arhitektonskih bečkih timova u
Domu omladine grada Beograda od 9. 6. 2009. do 4. 7. 2009. godine.

E2a je biro koji se bavi arhitekturom i urbanim dizajnom. Kao i većina savremenih biroa, i oni pristupaju projektima multidisciplinarno. Vole da rade u velikom timu sačinjenom od arhitekata, građevinaca, projekt-menadžera, umetnika, scenografa i drugih kreativaca. Njihov dosadašnji rad vrlo je raznovrstan. Tako se u njihovom portfoliju mogu naći projekti stambenih, poslovnih, javnih i komercijalnih objekata, kao i urbanistički planovi i studije iz različitih oblasti. E2a biro vode dva brata – Pjet (Piet) i Vim (Wim) Ekert (Eckert), koji su posle školovanja u Cirihu i Pjetovog u Njujorku neko vreme proveli u birou OMA. Upravo ti uticaji vidljivi su u njihovom radu, u načinu na koji se pristupa projektima, razmišlja i postavlja koncept. Opet, švajcarska preciznost pomaže im da njihovi projekti budu sofisticiraniji i humaniji u razmeri i detalju.

BARSELONA: MIS VAN DER ROE, IZMEĐU OSLA I ZAGREBA



NAGRADA ZA NOVE IDEJE U STVARANJU GRADA

Nagrada Evropske unije za savremenu arhitekturu – Nagrada Mis van der Roe 2009, zajednička inicijativa Evropske komisije i Fondacije Mis van der Roe, dodeljena je u Barseloni 28. maja. Dobitnik je zgrada Norveške nacionalne opere i baleta u Oslu arhitektonskog biroa Snøheta, koji čine Kjetil Tredal Torsen, Tarald Lundeval i Krejg Dajkers iz Osla.
Nagradu za arhitekte koje dolaze dobio je STUDIO UP (Lea Pelivan i Toma Plejić), baziran u Zagrebu, za projekat Gimnasium 46° 09’ N / 16° 50’ E u Koprivnici, o čemu ćete čitati u narednom broju.

Život se vremenom u nekom prirodnom ritmu utiskuje u arhitekturu, praveći od nje svedoka svog toka. Šetajući Beogradom, posmatrajući slike grada, ako oslušnemo, možemo čuti mnoštvo priča ovog svedoka, ispunjenih najrazličitijim ličnim i društvenim sudbinama. Na ovoj podlozi odvija se gradska svakodnevica koja ostavlja nove tragove i tako nadograđuje postojeće gradeći buduće slike.

Napušteni objekti su propust svakodnevice, praznine koje su ostale ispuštene iz raznoraznih razloga. Ovi prostori su izgubili svoju normalnu ulogu u životu grada. Svojim besmislom pozivaju nas da razmišljamo o njihovoj budućnosti. Da li ćemo ih samo izbrisati jer nemamo nikakvu korist? Ili ćemo pri definisanju postojećeg stanja, na osnovu kojeg ćemo doneti odluku, uzeti u obzir i njihovu značenjsku vrednost?

Ukoliko već niste gledali akcioni triler Lika Besona (Luc Besson, kao producent i scenarista) Banlieue 13 – Ultimatum,1 koji se pojavio u februaru ove godine, pogledajte trejler na mreži. Film nas odvodi u godinu 2013. i periferiju Pariza (Banlieues), gde rasne napetosti, siromaštvo, kriminal i nasilje vladaju svakodnevicom. Stanje je toliko očajno da su vlasti zidom odvojile taj deo grada ne bi li ga držale pod kontrolom. Film je krajnja ekstrapolacija tekućeg stanja u distriktima Pariza, gde su neredi iz 2005. (koji su se odatle proširili po drugim gradovima Francuske, a u kojima je prema zvaničnim statistikama zapaljeno 8.973 automobila, načinjena šteta veća od 200 miliona evra i uhapšeno 2.888 ljudi) prouzrokovali mračne prognoze onoga što bi mogla da donese budućnost.

Za veoma kratko vreme kompaniji Trimo pošlo je za rukom da njena bijenalna nagrada za arhitekturu postane vrlo značajna. Pre dve godine arhitektonski DVA studio dobio je Trimovu nagradu za celovito arhitektonsko rešenje poslovnog objekta Milšpeda. Dve godine kasnije, u još jačoj konkurenciji, Dva studio dobio je još jednu nagradu, ovaj put posebnu za inovativnu upotrebu proizvoda Trimo za punionicu pića Terra Production.
Baš kao i objekat Milšpeda, i ova kuća nije slučajno izabrana. Obe su tretirane ne samo funkcionalno, što je najčešće slučaj kod industrijske arhitekture, već promišljeno, i u formi i estetici. Dva studio joj se posvetio problemski. Funkcija je rešavana u masi i uslovila je formu koja je kasnije uobličena u preoznatljiv autorski jezik. Mnogo manja nego Milšpedova, ova kuća je i pitomija. Bakarna boja njene fasade postavlja je ne kao akcenat, već kao deo pejzaža.

BIG znači više, BIG znači YES to reality, YES to life



Andreas Klok Pedersen, jedan od partnera danskog arhitektonskog studija BIG, bio je gost predavač na nedavno održanoj konferenciji BLOK u organizaciji Projmetala, posvećenoj najnovijim tendencijama u oblasti arhitekture. Andreas je diplomirao na Aarhus školi arhitekture 2004. godine i odmah nakon studija počeo je da radi u projektnom birou PLOT. Već 2006. godine biro se deli na dva BIG, čiji je osnivač Bjarke Ingels i JDS sa Julien de Šmedt na čelu, a Andreas nastavlja praksu kao partner i vodeći projektant većine masterplanova i objekata velikih razmera koje izlaze iz studija BIG. Jutro posle konferencije u hotelu Zira razgovarali smo sa Andreasom o nekoliko poslednjih projekata na kojima je radio, kao i o filozofiji i procesu na kojima se zasniva rad studija.

Kad sam bila mala, jedna devojčica u ulici je imala kuću za lutke. To je bila jedna od onih starinskih, drvenih, pre nego što su se pojavile Barbikine sobe, i kola, i kuće, i novi muževi, i deca iz prvog braka... Bila je drvena, na dva sprata i imala je mali nameštaj i male ljude. Neku malu porodicu. I bilo nam je zabranjeno da je diramo. Onda sam malo porasla i počela da želim one kuće na drvetu kakve imaju deca u američkim filmovima. Onda sam još porasla i postala arhitekta.

Izložba radova studenata Arhitektonskog fakulteta
 

Izložba je nastala kao proizvod rada studenata u okviru izbornog predmeta Access to All na diplomskim akademskim studijama (master) Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

British Council pokrenuo je 2007. godine projekat Access to All – kultura jednakosti zahvaljujući donaciji Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije. U sklopu projekta ostvarena je saradnja sa Arhitektonskim fakultetom Univerziteta u Beogradu u cilju pokretanja novog izbornog predmeta. Osnova za pokretanje aktivnosti u okviru ovog projekta je promocija novog socijalnog modela koji je doprineo promeni percepcije osoba sa invaliditetom. (Iako bez pravih statističkih podataka, Svetska zdravstvena organizacija procenila je da u Srbiji trenutno živi oko 750 000 osoba sa invaliditetom.) Od ovog modela očekuje se da osobe sa invaliditetom od pasivnih, dugotrajnih zavisnika o socijalnoj pomoći učini aktivnim učesnicima koji ispunjavaju sopstvena prava na izbor, jednakost i prava na ravnopravan pristup javnim službama i servisima, i inkorporiranja inkluzivnog koncepta u razvoj novih usluga.

Zaviriti u radionicu majstora iskustvo je koje uznemirava, usrećuje, a gotovo je nedopustivo. Mogućnost uvida u radionicu majstora Álvara Size osobita je privilegija jer radi se o arhitektu, kiparu i slikaru koji crta stalno i opsesivno, za kojeg je crtanje jezik i memorija, sredstvo komunikacije sa samim sobom i sa drugima. Autoportreti, često crteži vlastitih ruku koje crtaju; portreti prijatelja; krajolici i gradovi, najčešće njegov Porto, Santiago de Compostella, Palermo; arhitektura drugih - Gaudija ili Stirlinga; ljudske figure i napokon intenzivno traganje za ultimativnom formom vlastitih projekata sredstva su komunikacije, ali i izrazi zadovoljstva crtanjem. U napornom i iscrpljujućem svakodnevnom radu za Sizu je crtanje mogućnost oslobađanja i opuštanja. On rado prepričava Aaltovo svjedočenje o značaju crteža. Naime, kad je došlo do zastoja u nekom projektu, Aalto je počeo crtati neovisno o projektu, ne misleći o njemu, što mu je često pomoglo da projekt povede dalje.

autori naučno-istraživačkog rada_garboš vladimir, vedrana bošković
grafički dizajn_filip bojović

uticaj kulturnoistorijskog nasleđa pri definisanju brenda grada

U postindustrijskom društvu fenomen brenda postaje nezaobilazan i u poslovnom i u socijalnom smislu. Brendiranju su podložni proizvodi i usluge, ali i ostala dobra koja se mogu oprobati u tržišnim uslovima (npr. ideje, organizacije, pojedinci...). To je proces stvaranja dodatne vrednosti za potrošača. Kreiranje takvog okruženja u oblasti usluga, proizvoda i organizacije, okruženja koje іzražava kvalitete i posebnosti proizvoda, dovodi do diferencijacije u odnosu na konkurente i stimuliše želju potrošača da konzumira brendirano dobro.

stambeno-poslovni objekat
rozino I, budva, crna gora

autori_jovan sarić, ružica sarić
saradnici_katarina anđušić, ana popović-milošević

Poslovno-stambeni objekat Rozino I nalazi se u centralnom jezgru Budve, na prostranom trgu koji se zatvara sa severoistočne strane. Kruta ugaona forma, dimenzija zadatog gabarita, kao i visina objekta naveli su nas na razmišljanje o rešavanju arhitekture i funkcije objekta pomenutih karakteristika u kulturnom i klimatskom ambijentu grada Budve, a za potrebe modernog čoveka.

Priču o napuštenim objektima Beograda započinjem zgradom u ulici Braće Krsmanović 4, gde će u četvrtak, 16. aprila, biti otvoren Evropski centar za kulturu i debatu Grad, koji je pokrenula organizacija Kulturni front.

Zgrada pripada autentičnoj arhitektonskoj celini ulice Braće Krsmanović. Sagrađena je krajem 19. veka i jedna je među retkim sačuvanim zgradama u sklopu već dugo aktuelne zone Savskog amfiteatra u Beogradu.

Postoje dva osnovna razloga zbog kojih je upravo ova kuća (kao sastavni deo zone) prepoznata kao dovoljno zanimljiva da otvori temu o napuštenim objektima.

prevod_andrej dolinka

Oluja kreativnih inicijativa i razvojnih projekata u holandskim gradovima u punoj je snazi. Pre nekoliko godina investitori i predstavnici gradskih uprava tek bi se uz ogromnu rezervu primicali umetnicima i njuškali oko njih, urbanih aktivista i self-made kreativnih delatnika različitih vrsta, zadržavajući pri tom zdravu distancu u strahu od dodira s tom ekscentričnom grupom građana.

Danas jedva da prođe nedelju dana bez najave nekog simpozijuma o kreativnim gradovima, kreativnoj industriji, kulturnim preduzetnicima ili o gradu kao plodnom tlu za kreativni potencijal. Potencijal koji se stvara u neobičnoj koaliciji pomodnih ili pseudoalternativnih umetnika, investitora, vlasnika nekretnina, gradskih vlasti i drugih – i svi oni uredno poziraju za fotografije kojima će u štampi biti proslavljena još jedna inovativna i uspešna saradnja u ime kreativnog razvoja.

Već 90 godina ključnu poziciju u oblasti proizvodnje arhitektonskih proizvoda i sistemskih rešenja pri materijalizaciji projekata zauzimaju sistemi i projektna rešenja kompanije Hunter Douglas. Kao svetski lider u proizvodnji svih vrsta panelnih fasada, prozorskih zastora, plafona i sistema za zaštitu od sunca HD kroz sve svoje sisteme materijala promoviše dizajn, funkcionalnost i komfor (DFC/Design, Functionality, Comfort).

Kompozitni materijali u svetu koriste se još od pedesetih godina. Upotrebu su prvo našli u javnim i sanitarnim prostorima jer su njihove karakteristike omogućavale veliku otpornost na habanje, temperaturne razlike, vlagu, vatru i vodu. Osim toga, ovi materijali su izuzetno laki za higijensko održavanje, ali i za popravke i reparacije. Vremenom su zbog svoje promenljivosti počeli ozbiljnije da se razvijaju, te da se na tržištu pojavljuju u širokom spektru dizajnersko-estetskih rešenja.

uvodna fotografija_damjan gale
fotografije izložbe_pez hejduk, reprodukcije radova architekturzentrum wien

Izgleda mi da sam bio srećan što sam mogao da se spakujem u jednu sobu. Lepo je to kondenzovano, napregnuto, napeto. A onda, tu je veliki vremenski raspon… više od 60 godina. Što je tu moja ruka. To je na kraju lepo saznanje. Shvatite da se niste uzalud mučili. Nikad ja nisam mislio da ću imati takvu završnu izložbu, da ću imati tako prezentovan materijal.

Poslednjih godina stalno se pominju termini kao zelena gradnja, ekološko građenje, pasivna ili pametna kuća. U našoj sredini tačna značenja ovih pojmova su jos uvek nedovoljno poznata. Na svetski dan energetske efikasnosti, 5. marta, kompanija Xella organizovala je seminar koji je imao za cilj da razjasni ove pojmove.

sanjao sam... sanjao sam da zaspim u muzeju. i da se probudim u toku noći.
i da nikoga nema oko mene.

Umetnost se za ista ne može događati svakoga dana. To bi izgledalo kao da pokušavate da stavite kvadrat na mesto kruga. Ali to nas ne sprečava da probamo.

L/B

projekat_kiseonička stanica galerije 12+ autori projekta_kolektiv 12+ osnovna površina prostora_360 m² galerije i magacini_220m² kancelarije_100m²

Srbija - zemlja mogućnosti! Srbija - prostor za profesionalni razvoj i pomeranje umetničkih granica. Zvuči ludo, zar ne? Kao da vas neko zeza glupavim, istrošenim političkim porukama. Ali ako bismo izdvojili politiku, a nisam sigurna da je to moguće, ovo zapravo postaje tačno.

Srbija jeste zemlja mogućnosti pošto je toliko razvaljena i nerazvijena da prostora za delovanje ima svuda.

I problema, naravno.

projekat_enterijer stana
projektanti_antipod studio

Stambene zgrade u Beogradu izgrađene u poslednjih dvadesetak godina uglavnom se odlikuju osrednjim projektima i lošim kvalitetom izrade. Osam godina unazad dolazi do hiperprodukcije, što bi u principu trebalo da bude dobro, ali u besomučnom jurcanju za profitom koji mnogostruko prevazilazi ulaganja dolazi do zanemarivanja činjenice da se stanovi prave kako bi se u njima živelo i da za svoj novac klijent ima pravo da dobije ono što očekuje.

Naravno, tome doprinosi i nepostojanje etičkih principa kod pojedinih preduzetnika, građevinaca, arhitekata. Što je još važnije, srećemo se takođe s nepostojanjem i nepoštovanjem zakona koji bi sankcionisali investitore i zaštitili kupce.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf formatu ovde.

THE SPIRIT OF GOD HOVERED OVER THE WATERS • AND GOD SAID "LET THERE BE LIGHT" AND THERE WAS LIGHT
GENESIS 1 : 2 - 3

Osim dogmatski utvrđenog rešenja plana osnove i približno sličnih verzija eksterijera koji manje ili više upućuju na funkciju objekta, savremena rešenja katoličkih crkvenih zdanja najčešće su praktične i lagane konstrukcije uz minimalno direkno prikazivanja verskih simbola.

Osvrtom na transcendentalnu pojavnost izraženu simbolikom mesta, oblikom i materijom ustanovljen je drugačiji pristup koji uspostavlja neposredan kontakt sa spiritualnom stranom svakog konzumenta ovog tipa arhitekture. Sintetička apsorpcija tradicionalnih derivata slojevito je prikazana na novom projektu

Ekodizajn - ili zeleni dizajn, kako ga često zovu - danas je jedna od glavnih tema svetske arhitekture i dizajna. Propast koju je izazvala industrijska revolucija podstakla je čovečanstvo da pokuša da usaglasi funkciju, proces proizvodnje, materijale, vek trajanja, mogućnost recikliranja i smanjeni utrošak energije pri nastanku projekata.

Između jeseni 2006. i proleća 2008. Ana Džokić i Mark Nilen (Marc Neelen) (STEALTH.unlimited, Roterdam/Beograd) proveli su šest meseci kao stipendisti IASPIS rezidens programa u Stokholmu. U to vreme, zajedno sa slovenačkom umetnicom i arhitektom Marjeticom Potrč, radili su na projektu Fruit and Energy Farms in a Public Square, kompletnom redizajnu spoljnog prostora Thunmans škole u mestu Knivsta u Švedskoj. Projekat je rađen u saradnji sa Ingomlil Nahringbauer, lokalnom pejzažnom arhitektom, a po pozivu Švedskog nacionalnog umetničkog saveta i opštine Knivsta.

dok sam razmišljao o tome kako sam radio stan, shvatio sam da sam se više vodio etičkim nego estetskim principima. otuda i ovaj heavy početak u prvih nekoliko teza. sve u svemu, najbitnije mi je bilo što sam redefinisao moje lično shvatanje luksuza. shvatio sam da za mene luksuz nema veze sa posedovanjem materijalnih stvari. čini mi se, iako u to vreme nisam bio toga svestan, da je rekonstrukcija ovog stana za mene bila neka vrsta katarze i raskidanja sa prethodnih nekoliko godina života tokom kojih sam se zatekao u nekom veoma high-life business lifestyleu za koji sam shvatio da me ne čini srećnim.
neki moj mali privatni fight club...

Velike transformacije kao niz eksperimenata savremene arhitekture u poslednjih 25 godina formirao je takozvani model Barselone koji je postao uzor u razvoju mnogih metropola. Jedan od ovih eksperimenata je i projekat Rikarda Bofilja - hotel Vela (Jedro).

Hotel Vela, koji nas neodoljivo podseća na luks hotel Burj Al Arab (Arapski toranj) u Dubaiju, najviše je kategorije. Ova investicija vredna 180 miliona evra čini lanac Američkih hotela Starwood Hotels and Resorts Worldwide. Evropski gradovi koji će uskoro dobiti hotele istoimenog američkog lanca su London, Rim i Pariz.

Kad ste arhitekta, onda se od vas očekuje da prostor u kom živite bude savršen. Ali kako svoj stan možete da sačuvate samo za sebe, vaše lice zapravo je prostor u kom radite. Mnogi klijenti žele da vam zavire u kuću ili biro kako bi vas procenili. S pravom. To stvara pritisak na arhitekte da radni prostor urede onako kako žele da ih klijenti percipiraju.

Još 30-ih godina XX veka evropske arhitekte i dizajneri moderne ukazivali su na to da izložba treba da bude više od eklektičnog skupa objekata u prostoru i da se pažnja mora usmeriti podjednako na predmet kao i na prostor u kom se izlaže. Ipak, projektovanje, koncept i koordinacija izložbi relativno su nova profesionalna polja.

U čast pedesete godišnjice čuvene Chanel tašne 2.55 Karl Lagerfeld je od Zahe Hadid naručio pokretni paviljon u kom bi petnaest umetnika prikazalo svoje radove inspirisane ovim šik aksesoarom. Rezultat je veličanstven, ali mu kritičari nisu bili naklonjeni.

naziv projekta_mercator, šoping mol, ljubljana
 klijent_mercator d.d.
 projekat 2006, izgradnja 2008 
 adresa_mesarska cesta, ljubljana, slovenija
 osnovni podaci_bruto površina uključujući komunikacije 2.000 m² 
            površina prodajnih prostora: 1.200 m² 
            stara kula: 200 m²
 projektantski tim_rok oman, spela videcnik, andrej gregoric, javier carrera, anna breda, luis ferreira, 
            ana kosi, katja aljaz
 projekat enterijera_mercator optima
 konstrukcija i statika_projecta d.o.o.
 projekat mašinskih instalacija_ISP d.o.o.
 električne instalacije_eurolux d.o.o.
 projekat saobraćaja_tegainvest d.o.o.
 izvođenje_gradis skupina G d.d.

Ovo je neobična priča o neobičnim ljudima koji su učestvovali u neobičnom projektu.

Kolekcionar Vladimir Macura postao je poznat široj umetničkoj publici posle izložbe o nadrealistima koja je održana 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Na Dorćolu, pored reke, u zgradama iz 80-ih godina koje predstavljaju urbanistički poduhvat izlaska grada na desnu obalu Dunava, nalazi se stan s pogledom na prugu i zalazak sunca. Prostor je dobio nove stanare i trebalo ga je prilagoditi njihovim potrebama - stvoriti dom za dvoje mladih čiji stilovi života podrazumevaju konstantno kretanje, dešavanje, druženje. Mesto okupljanja, mesto na kom se vrata ne zatvaraju, već otvaraju.

Nisam baš luda za vežbanjem. Kao što već znate, zalažem se za pravo na različitost, za osobenost. U svemu, pa i u telima. Volim nesavršenost kultura, diktirani kalupi su mi prilično nezanimljivi. A opet, s druge strane, ložim se na dizjan. Volim da je sve oko mene lepo. Imam I-phone, i ne stidim se toga. Ne korisim gotovo ništa od milion besmislenih funkcija koje on nudi, al' mi je lepo kad ga držim u ruci. Hoću da kažem da sam kupac. Ponudi mi pravu šargarepu (bolje čokoladu ili cipele) - i ja ću zagristi. To se desilo i ovde.

Potez između ulica Baje Pivljanina i Velisava Vulovića, poznat kao Lisičiji jarak, mesto je intenzivne gradnje u proteklih nekoliko godina. Ekskluzivna lokacija podstakla je izgradnju stambenih objekata visokog standarda, kakav je i projekat arhitekte Zorana Radojčića, drugi u ovom naselju nakon vile Todorović.

Tokom Dana Orisa stigla je vest da je hrvatski biro 3lhd dobio prestižnu nagradu na Prvom svetskom festivalu arhitekture u Barseloni. Imala sam čudan osećaj radosti, kao da se to dešava nekom našem. Na izvestan način to i jeste tako. Poslednjih godina veze u regionu jačaju i čini mi se da bar sa srpske strane postoji poštovanje prema hrvatskim i slovenačkim kolegama. Kada se na to doda činjenica da je na Danima Orisa u Zagrebu bio veliki broj naših, nije čudo što je ta vest primljena gotovo navijački.

Živeti u milionskom gradu danas podrazumeva izmenjen osećaj prema teritoriji, odnosno prostoru koju posedujemo. Gustina, umreženost i raznolikost aktivnosti, vrednosti, potreba i želja je toliko velika na realno ograničenom resursu kakav je fizički prostor da se urbani prostori više ne mogu posmatrati jednoznačno, već kao prostori komunikacije različitih potreba i želja koje se u njima zajednički ostvaruju. U velikim gradovima problem ograničenosti prostornih resursa narasta, te oni postaju gusto izgrađeni, naročito u svojim centralnim delovima. To uzrokuje mnoštvo drugih problema kao što su smanjena mobilnost, širenje grada, zagađenost bukom i aerozagađenjem itd. Kako rešiti pitanje ograničenosti izgrađenog fizičkog prostora u centru grada?

Tokom poslednjih nekoliko godina Novi Beograd je postao poslovni centar Beograda. Urbana matrica sa većim blokom, liberalnija politika uklapanja, mnoštvo neizgrađenih parcela i blizina starog gradskog jezgra uslovili su graditeljski bum. Tako je za svega nekoliko godina izgrađeno više velikih poslovnih objekata koji su doneli i zapadni sistem rada.

Kada je 1914. godine otvoren, The Westin Chosun Hotel je bio prvi korejski hotel izgrađen u zapadnom stilu. Danas se nalazi u prosperitetnom, poslovnom delu Seula i kao simbol korejske gostoljubivosti predstavlja nacionalni ponos.

Mnogi sajtovi i vodiči uvrstili su paviljon britanskog arhitekte Dejvida Ađaje u 'top ten must see' događaja tokom ovogodišnje nedelje dizajna u Londonu. Za mene su se, pored centralne manifestacije londonske nedelje dizajna "100% dizajn" (koja prodajnom izložbom proizvoda, nameštaja i upotrebnih predmeta promoviše najtalentovanije dizajnere o kojima se potom mesecima priča i piše), Dejvid Ađaje i paviljon 'Sclera' našli na prvom mestu.

Neprikosnoveni luksuz u rezidenciji arhitekte Miloša Pavlovića

U rezidencijalnim projektima arhitekte Miloša Pavlovića, a naročito u njegovoj sopstvenoj kući, luksuz je sveprisutna pojava koju karakteriše svojstven, poseban autorski odnos i pažnja prema detaljima. "Luxe je nešto sasvim normalno, zar ne?", kaže Pavlović, nepokolebljivo uveren u to da svakodnevna izloženost čula napadima haotičnih senzacija stvara duboku potrebu za okruženjem koje zrači mirom, luksuzom i modernošću.

Ima nekoliko načina da se dođe do dobrog projekta. Neki su čitav život proveli i ozbiljne karijere izgradili naprosto se uklapajući u postojeće trendove. Drugi, ređi, istražuju, prate i osluškuju pokušavajući da budu među onima koji trendove stvaraju. Najređi i po mom mišljenju najvredniji su oni koji u svemu traže logiku, koncept.

Tanju Milovanović profesionalno volim i poštujem zato što svoj posao radi pošteno. To znači da nema lažnu predstavu o svojoj veličini i značaju, a da i pored toga pokušava da nađe smisao u svemu što radi.

"Paviljoni, izvedeni za relativno malo novca, neverovatno su kvalitetni. Ne mogu da se odlučim ni za jedan koji mi se dopada više od drugog – svi pretenduju da budu remek-dela"

Ričard Rodžers

Arhitekta Ričard Rodžers je ovom izjavom verovatno hteo da oda počast svim kolegama koje su dosad učestvovale u dizajniranju Serpentin galerije (Serpentine Gallery). Ipak, svake godine se očekuje upravo suprotno, nešto novo, drugačije i bolje. Osnovni cilj nije provokacija, već izražavanje stava prema arhitekturi na inovativan i avangardan način. U Kensington bašti, u nastavku Hajd parka u Londonu, svake godine se gradi novi privremeni paviljon koji tih nekoliko letnjih meseci postaje arhitektonska instalacija, skulptura koja postaje javni prostor, galerija, performans, mesto i ne-mesto, prostor i ne-prostor, događaj, emocija, memorija, stav, trend, landmark. Uvek se angažuje arhitekta svetskog renomea koji ranije nije imao prilike da gradi u Londonu.