Kvart Br. 13 (septembar 09)

Prozor kao zaštita od zemlje u kojoj ne želite da budete

Dolazi jesen. Ptice selice polako lete na jug. Bake i starije majke spremaju zimnicu. Mlađe majke čekaju u redu u Kosovskoj da kupe udžbenike koje Ministarstvo nije odštampalo na vreme. Dani su hladniji. Opada prvo lišće.
Na vestima stalno novi  slučajevi gripa. Stručnjaci upozoravaju i mole građanstvo da ne paniči. Najbolje je da se ostane kod kuće, u prijatnom okruženju domaće jazbine.

12. septembar, Tirana

Među svim gradovima balkanskog regiona verovatno najviše zapanjuje skorašnji razvoj Tirane. Tokom poslednje dve decenije, a nakon dugog perioda samoizolacije Albanije, ovaj grad je porastao s 250.000 na oko 700.000 stanovnika, dok se po veličini više nego utrostručio. Veći deo tog rasta, od kućica do poslovnih kula, čini neformalna gradnja bez (mnogo) planiranja. Pa ipak, Tirana na neki način funkcioniše i budi optimizam i živost koji će iznenaditi svakoga ko dođe u dodir s njom.

Crnogorska arhitektura?

 To je, vidiš, dobro pitanje... I teško nadasve.

 Kada bi neko, nekad, negde rešio da organizuje izložbu savremene, tj. najsavremenije crnogorske arhitekture nastale, recimo, tokom poslednjih desetak godina, taj neko bi se u startu suočio sa suštinskim problemom:

 Na kojoj visini postaviti letvicu?

 Ako bi letvica bila postavljena visoko, odnosno previsoko, onda bi vrlo malo toga uspelo da se vine preko iste. Ako bi letvica bila postavljena nešto niže, u nivou standardne, konfekcijske ponude, onda bi, bojim se, isplivalo na površinu previše nebitnog, što bi neminovno vodilo ka tzv. fenomenološkom prikazu stanja u crnogorskoj arhitekturi - vodilo bi ka lakrdiji.   

Veljko Radulović i braća Gregovići - Đorđe i Branislav - pokrenuli su arhitektonsku praksu Studio Grad 2007. godine.

 Osnivanju prakse prethodilo je druženje zasnovano na zajedničkim afinitetima i srodnim arhitektonskim senzibilitetima, i to još od vremena studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao i čitav niz značajnih rezultata, pojedinačnih i zajedničkih, ostvarenih nakon sticanja stručnih zvanja kroz rad na polju arhitektonskog i urbanističkog projektovanja. Brojne pobede, te druga i treća mesta na arhitektonskim konkursima raspisanim u Crnoj Gori kruna su tih uspeha.

Pre tačno godinu dana započeli smo Kvart sa Tanjom Milovanović i njenim enterijerom marketinške agencije Grey. Evo nas godinu dana kasnije sa mojom i dalje najboljom drugaricom. Neki bi rekli totalna privatizacija. Ali, znate šta. Prvo, ovo jeste privatan magazin, pa imamo pravo na privatizaciju. Drugo, ima mnogo onih koje smo više hvalili od nje. A treće, iako bih za nju uradila sve, ne moram. Jer ona je stvarno dobar arhitekta. Već sam nekoliko puta u životu pisala o njoj. Uglavnom sam rekla ono što mislim o njenom radu. Sada mi je super što, prateći to što radi, pratim i kako se menja. Ili, prateći kako se menja, gledam kako to utiče na njen rad. Na to utiče svašta. Život najviše. A malo i starimo. Biranim rečima, to se kaže sazrevamo.

Verovatno većina čitalaca misli kako je, ako si arhitekta, renoviranje sopstvenog stana pravo zadovoljstvo. Na svojoj koži sam osetio da to i nije neki doživljaj za pamćenje. Bar ne do onog trenutka kada se iza sebe ostavi nošenje građevinskog materijala na šesti sprat, nekoliko poplava, dolazak milicije na poziv mrzovoljnih komšija, raspravljanja sa majstorima u pokušaju da im objasnim zašto ostavljam vidnu betonsku tavanicu i zidove od grube opeke (uz komentar ja ću da ti izgletujem za svoje pare). Tek tada dolazi momenat da se ispravnost svih zamisli i ideja proveri na delu.

Lars Koncen je rođen 1970. godine u Frankfurtu, u Nemačkoj. Nakon završene Akademije likovne umetnosti u Frankfurtu odlazi u Njujork, gde ga inspirišu veliki murali koje je viđao na njujorškim ulicama. Specijalizirao je na temu grafičkog dizajna površina. Njegov odnos prema životu je optimističan i to se vidi na svemu što radi. Njegov dizajn je čista, vesela vizuelna eksplozija koju primenjuje na mobilijaru, zidovima, odnosno tapetama i podnim oblogama.

Izložba koja je sasvim sigurno unela dobro raspoloženje u dan svakog posetioca Muzeja savremene umetnosti od 3. do 23. septembra jeste Beograd, grad ideja darovitog grafičkog dizajnera Slaviše Savića. Beograd jeste grad ideja sam po sebi, ali je Slaviša Savić (inače rođen na Dan Beograda 1973) imao hrabrosti da te ideje iskoristi i pretvori ih u svoj životni poziv. On je tako sada poznat i kao Ideaman. Sve što je u svom radu posvetio Beogradu, ali ne samo njemu: dizajn, logo-dizajn, koncepte i instalacije, ideje za buduće konceptualne poduhvate, Lucky kalendar, vizit karte, učešće u fenomenu Srbovanje, podelio je u nekoliko segmenata - private, commercial, health, ecology, politics, fair, culture, travel, logo. Sve ovo zajedno čini izložbu Beograd, grad ideja potpunom i zabavnom.
Monumentalna slova D.A.N.I. postavljena u Knez Mihailovoj ulici tokom manifestacije Dani Beograda 2007. i prošlogodišnji koncept Beograd je svet, kojom je Slaviša pokazao neverovatnu podudarnost karte Beograda sa kartom sveta, naglo skreću pažnju na potencijal i neobično stvaralaštvo ovog umetnika, kao i na njegove radove na polju advertajzinga u domaćim i stranim marketinškim agencijama.

kolekcija svetiljki smoke_auto, fabrika, kuća, parking
dizajn_bevk perovic arhitekti


Tipični elementi predgrađa transformisani su u centralne elemente - ikone naših domova

Smoke je kolekcija podnih svetiljki čiji su motivi tipični elementi predgrađa: automobil, fabrika, kuća i parking. Izdvojeni iz prirodnog konteksta i pretvoreni u ikoničke dodatke za dom, kancelarije ili javne prostore. Njihova namena je upotrebna, ali i kritička. Predstavljaju komentar naše svakidašnjice, koju čine okružene zagađenost i potrošnja.

Festival posvećen kulturi svetla, Beograd svetlosti, već drugu godinu zaredom polovinom septembra obasja grad nekom posebnom energijom. Njegov značaj ne leži samo u izložbama i svetlosnim instalacijama koje privuku mnogobrojne sugrađane, već u znanju koje se kao virus širi na stručnim predavanjima i radionicama.

NAŠA DRAGA street art diva TKV otvorila je 28. avgusta svoju izložbicu u Kulturnom centru Grad

Mala domaćica nas je kao pravi iskusni host dočekala sa divnim iskrenim osmehom. Sa luuudom energijom, deluje mi kao mlađa sestra Kat von D, ili dobra drugarica M.I.A.

šta?
beograd_nemesta (umetnost u javnom prostoru)
ko?
una popović & dužica dražić (trinaest umetnica i umetnika iz zemlje i belog sveta)
gde?
salon muzeja savremene umetnosti i javni prostori u Beogradu
kad?
31. 7 − 6. 9. 2009.
Komentar: Oh, pa to je bilo pre mesec dana! Shit, shit, shit! 

Pedeset tačaka. Pedeset godina. Pedeset razliitih okolnosti. Neobično duga tradicija za jednu umetničku manifestaciju u zemlji kao što je naša. Treba da budemo ponosni. I da razmotrimo Okolnosti pod kojima se to desilo. Branka Anđelković, ditektorka MSUB, ovogodišnja je umetnička direktorka Oktobarskog salona. Pričale smo o Okolnostima.

Izbor katalonskog plesnog fila. Nova dela.

Povezanost igre i filma datira još od samog rođenja sedme umetnosti. U našem vremenu nastanak video-umetnosti i opšta kompjuterska revolucija učinili su da virtuelna slika postane savršen oblik za uspostavljanje novih izražajnih mogućnosti.

sadler's wells theatre_london_engleska
sidi larbi cherkaoui_antony gormley_monasi iz hrama šaolin
SUTRA
koreografija_sidi larbi cherkaoui

Uvek sve zavisi od očekivanja. Moja su bila niska, te sam bila prijatno iznenađena. Ne volim pozorište u Sava centru. Prevelika distanca. Nisam vernik, ne ložim se preterano na Istok. Bilo je manje duhovno nego što sam očekivala. Po mi se dopalo. (srpski gen: čim počne tuča, bolje razumem). Neke vrlo lepe slike. Bezveze muzika. Osećaj da se filozofija Istoka i Zapada bore (ne u metaforičkom smislu, već da se jednostavno baš i ne razumeju). Sve u svemu, da traje 20 minuta, bilo bi vrlo dobro. Ali je bio lep osećaj početka festivala: poznati ljudi, dobro raspoloženje...

Davno me ništa nije ovako odradilo.
Upravo sam se vratila sa premijere (jedne od) Života i smrti porno bande. Još mi je muka.
U poslednjih nedelju dana zvanične premijere su imala dva najnagrađivanija filma u protekloj godini. Tamo i ovde, srpski predstavnik za Oskara, i Život i smrt porno bande. Na prvi pogled ova dva filma nemaju ništa zajedničko. Međutim imaju. Imaju istu publiku. Kao i Šaolinski monasi na otvaranju Bitefa dan pre toga. Ova publika bila je manja i mnogo više navijačka. Lokalna. Puno drugara, naših saradnika. Ko na velikoj kućnoj projekciji.

Sigurno ste nekad bili mali i sigurno ste u to (ne)davno vreme sakupljali sličice i lepili ih u albume. Jeste li ih sačuvali?

 Ako krenem od kraja, sinonim za albume sa sličicama danas je izdavačka kuća Panini iz Modene. Sve ozbiljne podele albuma vrše se u odnosu na Panini. Panini je orijentir, pa albumi jesu ili nisu Panini, pojavili su se pre ili posle Paninija... A produkcija je i kvantitativno i kvalitativno ogromna. Nema zemlje na svetu gde Žabari nisu pustili svoje Panini krake i nema oblasti koju nisu slikali, stavili na sličicu i napisali Figurine Panini. Tako je to od početka 70-ih, kada se sve promenilo i kada je onaj Panini rešio da napravi rez, modernizuje i redizajnira album i pusti ga u promet. Rezultat(e) danas znamo...

Gospodin u svijetloj košulji, hlačama od odijela, pomalo crvena vrata, sa nedvojbenim je autoritetom gledao veliku natpisnu ploču jednog novouređenog supermarketa. Njega je pak pomalo podozrivo promatrala gospođa arhitektica. "Dragi kolega, tu je potreban dizajner." Crvenovrati i dalje gleda. Odjednom, odlučnim glasom: "Dati ćemo to našim curicama za lijepo!".

Curice za lijepo su odjel in-house dizajnera u jednoj od većih hrvatskih korporacija, a spomenuti gospodin glavni je čovjek u razvoju tržišta. Nije novost da na većini ključnih položaja u gospodarstvu sjede seljaci (bez uvrede vrijednim poljoprivrednicima koje jako cijenim). U profesionalnoj praksi dizajnerica se na to pripremi i na to računa, ako ima sreće, uspije to okrenuti i u svoju korist, ali sintagma curice za lijepo višekratnik je nekoliko uvreda.

U naprslom ogledalu
gledam svet kroz prizmu
otvorenog kišobrana. 
U trinestom kadru 
neobazriv se okliznem 
na mokru ideju 
i za trenutak promenim 
mišljenje o svemu. 
Zabavlja me ta 
neozbiljnost sudbine, 
te nagle izmene 
u brzini i pravcu 
obično rezultiraju 
izoštravanjem 
intenziteta 
perforacije 
praćenim 
novim načinom
viđenja stvari. 
To me menja 
ali svaki put kad 
na površini stakla  
dubinom svetla 
nađem taj 
bezdimenzionalni grad
siguran sam 
da će me poznati
skitnice iz kvarta. 
Igor Mikić

Njujork, druga decenija 20. veka
Usred divlje i raskalašne zabave u svom studiju umetnik jedva nalazi put do toaleta. Dok pokušava da se koncentriše na vršenje male nužde, u glavi mu vitla košmarni, nihilistički uragan misli, pokrenut hedonističkom, destruktivnom ambicijom jednog mediokriteta.
Odjednom uzviknu: "Voila!"... I, umetnost više nikad neće biti ista. Okrenuti pisoar je postao fontana, a delo je postalo čin. "Umetnost je ono što ja, umetnik, kažem da jeste!"

Talenat, obrazovanje, upornost, trud, inicijativa, profesionalizam, komunikativnost, iskustvo, fleksibilnost, posvećenost, budnost, informisanost... Racionalno posmatrano, svih ovih 12 faktora zajedno zvuči sasvim dovoljno da bi dizajner bio uspešan. Naravno, ako uspeh definišemo kao sublimaciju interesantnih projekata sa određenom finansijskom satisfakcijom i dobrim referencama za dalji angažman. Ali da bismo zaista uspeli, glavni i presudni faktor je onaj 13. i potpuno u domenu iracionalnog, to jest faktor SREĆE. Faktor na koji zapravo nemamo nikakvog uticaja i koji nas, pored svega na čemu smo radili u životu, ponekad čini potpuno bespomoćnim. Možemo mi odlučno da negiramo svako sujeverje, ali 13. faktor je uvek aktivan i potpuno van naše kontrole. Da li to znači da je profesionalni život dizajnera veliki bubanj sa 39 kuglica, a kombinacija od njih 7 znači dobitak? Eh, da je bar 13, šanse za uspeh bi nam bile gotovo duplo veće. Drugo filozofsko pitanje koje sebi često postavljam glasi: da li je odsustvo faktora SREĆE zapravo neSREĆA ili podsticaj za dalji profesionalni razvoj? Iako me učestale situacije navode da poverujem u ovo prvo, ja ipak želim da verujem u ovo drugo. 

-----------------------------
4.33 (strofa#1 + refren)
-----------------------------
Kao da ne živim ovde već petnaest godina, prelazim zapuštenu prugu na sasvim pogrešnom mestu. Ona ćutke hoda za mnom, rešena da se nakratko prepusti odlukama mog koraka. Više ne mogu da zadržim samouveren izraz lica. Sunce lagano klizi u prorez između industrijskih hala i daje znak psima čuvarima da se propnu na žičane ograde i pokažu nam zube.

Gorana S. je prsla od smeha u momentu kada je videla svoj odraz u ogledalu. Pored nje, u malenom salonu venčanica Srećka, stajala je elegantno popunjena vlasnica salona s punđom a la Jovanka Broz i osmehom broj jedanaest kojim su dominirala čak dva zlatna zuba. Međutim, Gorana S. trenutno nije bila u stanju da zapazi taj glupi izraz lica, željan da po svaku cenu utrapi robu kupcu, jer činilo se kao da će se udaviti od smeha. Vlasnica salona je najpre mislila da je smeh posledica iznenađenja, jer žene su obično u šoku kada prvi put vide sebe u takvom izdanju. Ali smeh je bogme potrajao. Gorana S. je morala čak i da sedne. Vlasnica salona sad je već bila zbunjena, jer njoj ništa nije bilo tako smešno. Da je mogla da joj kaže onu rečenicu nastavnica iz osnovne škole reci i nama, pa da se svi smejemo, ona bi joj rekla. Nego, šta će žena, mora da ćuti i pričeka mušteriju da se dobro ismeje. Na kraju su Gorani S. krenule i suze na oči. Situacija nije bila nimalo naivna, s obzirom na izraz lica vlasnice salona, koja se od preslatke ženice pretvorila u babarogu. Dok se Gorana S. i dalje kikotala, pokušavajući da pronađe pakovanje maramica u svojoj ogromnoj tirkiznoj tašni, u salon su ušle preplašene majka i ćerka. Primetile su da se unutra nešto čudno dešava, ali pošto su i one prvi put tu, mislile su da to tako treba. Svoju izveštačenu ljubaznost vlasnica salona odmah je preusmerila na majku i ćerku, i zlato ponovo sinu.

Emily nije izgledala ni umorno ni srećno.
Izgledala je kao i obično.
Čudno.

 Ovako počinje priča o 13-godišnjoj devojčici duge kao gavran crne kose sa šiškama, u kratkoj haljinici, crnim čarapama i belim čarapama, okruženom crnim mačkama. Broj 13 odabran je ne samo kao baksuzni već i kao broj koji predstavlja početak adolescencije, period kada klinci odrastaju, počinju da se menjaju i bivaju nezgrapni i čudni. Emili je, dakle, čudna i opsednuta mračnim mislima. Njen neobičan pogled na svet uzneo ju je među zvezde, gde joj se klanjaju Džulija Roberts (Julia Roberts), Fet Boj Slim (Fat Boy Slim) i Bjork, a modni kreatori – Šanel (Chanel), Gotje (Gautier), Helmut Lang, Mark Jakobs (Marc Jacobs) i drugi – stvaraju modele inspirisane njenim likom.

Kada se prvi put desilo, delovalo je kao zgodna anegdota. Staklena vrata samoposluge, a na njima na obe strane zalepljena slova. Jedan natpis glasi LAЯUƏ, iznad njega drugi kaže VUCI. Čitam GURAJ, čitam VUCI. Šta kog vraga da radim s ovim vratima? Počinjem po inerciji da ih guram, ne ide. Vučem, ide, naravno. Shvatam tek onda da je jedan ispis namenjen onima napolju, a drugi onima unutra. Opet ta glava koja od pelena naovamo svaku pisanu informaciju okreće naopačke čini svoje i potpuno je svejedno u kojem je smeru ispisan tekst.

Od trenutka kad su se sa desetina ekrana razlili odsjaji šljokastih, razmazanih roze usana spota Green Pink Caviar genijalne američke umetnice Merlin Minter za uvodnu Candy Shop, do finalne Game Over poruke nakon Give It 2 Me, koja je dva sata kasnije označila kraj čarolije, džinovski rollercoaster pod imenom Sticky & Sweet usisao je, samleo, sažvakao i ispljunuo svakoga ko je želeo da mu se ove avgustovske noći baš to dogodi.

Leonard Cohen
2. septembar 2009, Beograd, Arena
 
I tell you who I also think is wonderful is a chap called Leonard Cohen. Do you know him? He’s remarkable. I mean, the orchestration is fantastic and the words, the lyrics and everything, he’s a remarkable man.
Prince Charles

Nikada nisam bila neki fan Beatlesa. Moji kukovi su se daleko više radovali Stonesima. Međutim, ako bih baš morala da izdvojim nešto srcu drago, a da je u vezi sa spomenutom družinom, onda bi to bile dve super persone. Prva − Mr. Ringo. Zbog činjenice da je bio dobar ortak sa Markom Bolanom (Marc Bolan) i, naravno, tog pomalo blentavog, ali neodoljivog osmeha uz mlataranje glavom koje me je vazda zasmejavalo. Druga draga persona bi bila pretalentovana kćer upravo najvećeg napaljenka međ bubama. Za razliku od svog vidi-me-kako-sam-super tate, tako suptilna i draga Stela Makartni (Stella McCartney),  sa svim svojim idejama preko kojih je udarila štep. Koliko sam se samo oduševila kad sam prvi put čula za njenu saradnju sa Addidasom! Ovog puta mom oduševljenju nema kraja jer pročitah crno na belo da je  najnovija linija uveliko zapakovana i na putu ka domaćim sportskim dućanima, pa tako više nije neophodno klackati se do Pešte ili šire inostranstvo u potrazi za ovim neodoljivim kreacijama. Sve će biti tu, nadohvat ruke. Žene, radujmo se!

Mr. Jones je novi kultni sat koji nam stiže iz Londona. Dizajnirao ga je Englez Krispin Džons (Crispin Jones), koji, između ostalog, nadgleda proizvodnju i organizuje prodaju.
Mr Jones satovi proizvode se u ograničenim serijama, a od svakog modela napravljeno je po 100 numerisanih komada.
Ako bismo koristili filmsku analogiju, većina današnjih satova su holivudski blokbasteri sa srceparajućim zapletima i obaveznim happy endom, dok je Mr Jones film noar, zainteresovan za antiheroje i komplikovanost života.
Funkcionalno, satovi su danas suvišni i u potpunosti prevaziđeni jer svako od nas ima mobilni telefon ili laptop, koji nam na mnogo precizniji način pokazuju koliko je sati. Međutim, upravo ta suvišnost oslobađa današnje satove, dozvoljava im da postanu razigraniji i razviju neke sasvim nove funkcije.

patike_nike cortez, 1972       
farmerke_levis 596                                 
majica _ carhartt                       
sat_guess oldschool stil          
kačket_LA  Dodgers                                   
prsten _oklahoma university graduation…

…Šta prvo pomislite: još jedan urbani Afro-Amerikanac ili Jamajčanin iz Bronksa, kvazipoklonik hip-hopa...

Kada je Mona di Orio u sedamnaestoj godini srela legendarnog parfimera Edmona Rudnišku (Edmond Roudnishka), kreatora legendarnih parfema za Dior i Hermes, njen životni put bio je zacrtan. Posle studija filozofije i umetnosti potpuno se posvetila parfimerstvu i oformila vlastitu parfimersku kuću koja nosi njeno ime, a danas je jedan od najsofisticiranijih ekskluzivnih niche brendova. Mona veruje da je svaki parfem idealan brak savršenih sastojaka i svojevrsno umetničko delo koje se pravi bez kompromisa.