Kvart Br. 11/12 (jul 09 / avgust 09)

A onda se Tom Mejn, američki arhitekta, laureat Prickerove nagrade 2005. godine, pojavio u Svečanoj sali opštine Stari grad...

 Thom Mayne has entered the room!

 Energičan, istovremeno dečački neposredan i studentski anksiozan - hiperaktivan jednom rečju - gonjen opsesivnom potrebom čoveka na rubu nervnog sloma da kroz kompleksnu prizmu arhitekture uhvati, prelomi i fokusira neuhvatljivo ozračje šizofrenog vremena u kojem živimo. 
   
 Tamnosiva, skoro pa crna košulja preko pantalona. Proseda salt and pepper brada od nedelju dana.

Beogradska internacionalna nedelja arhitekture raspisala je i ove godine konkurs za studente i neafirmisane mlade inženjere arhitekture i pejzažne arhitekture. Investitor konkursa bila je opština Vračar, pa je i tema vračarska - vizuelni identitet Mekenzijeve ulice (od Slavije do Čuburskog parka) sa detaljnim rešenjem uređenja skvera oivičenog ulicama Knjeginje Zorke, Mekenzijevom i Molerovom. Dodeljene su nagrade (prva, druga i tri otkupa) i otvorena je izložba.

Tom Mejn (Thom Mayne) je zvezda. Knjiga o njegovom studiju Morfozis bila je jedna od onih koje su nam bile važne. Drugačije. Čudno je kad upoznate nekoga ko je uticao na vaš razvoj. Još je čudnije kada je ta osoba, arhitektonski superstar, dobitnik najvećeg arhitektonskog priznanja – Prickerove nagrade 2005, predavač u svim školama u kojima bih volela da budem, neko ko vodi biro od 50 ljudi na različitim tačkama sveta, pored svega supernormalna osoba. Pristupačna. Pričljiva. Pričljivija od mene. Neko ko i dalje veruje u ideje na kojima je postavio biro. Neko ko veruje da arhitektura može i treba da menja ljude. Neko ko veruje da je uloga arhitekte povezivanje.
Iako mi je arhitektura Morfozisa bila važna, nikada nisam bila njen fan. Međutim, promenila sam mišljenje zato što sam iz razgovora sa Mejnom shvatila da iza formi objekata koje gradi stoji ideja i filozofija, koncept i vera u to što radi. Bilo mi je važno što ideje koje su mi bliske mogu u oblikovanju da izrastu u nešto što mi više nije blisko, a da ga to ne čini manje relevantnim.  

Visoki start

Lea Pelivan (Split, 1976) i Toma Plejić (Rijeka, 1977) diplomirali su 2001. godine na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Traže svoje mesto honorarišući u Splitu i Zagrebu, a onda se otiskuju samostalno u projektantske vode. Godinu 2003. zabeležiće crvenim slovima jer su tada u Zagrebu osnovali Studio UP za arhitekturu i urbanizam, pobedili na konkursu za Koprivničku gimnaziju (koju predstavljamo) i dobili za taj projekat gran pri Zagrebačkog salona.
Slede prve nagrade na konkursima za hibridni objekat ZagrebForum (urbanističko-arhitektonsko rešenje čvora Buzin, 2004), zatim za sportski kampus Chromos-Savica (2005), zgradu Hrvatskog instituta za zdravstveno osiguranje (2006) u Zagrebu, te za objekte mešovite namene P10 (2006), Contarini (2008) i Poslovnu kulu Spalato (2008) u Splitu.

Tema Beograda na rekama je večna. I u velikoj meri bez rešenja. I dok se već godinama politički poeni skupljaju na demagogiji iza koje ne postoji akcioni plan, na rekama zapravo živi neki Beograd. Postoj čitav krug ljudi koji vode paralelni život, bilo svakodnevno bilo vikendom. To su ljudi zaljubljeni u mir koji nosi voda, u to divlje, neumiveno lice Beograda. Ne govorim o onima koji grade megalomanske splavove čija je funkcija da donose bogatstvo. Govorim o onima koji imaju male, često vrlo neugledne splavove i sojenice, ali koji svaki slobodan trenutak provode upravo tamo.

TECNO s.p.a.

Kompanija Tecno, sinonim za luksuzni kancelarijski nameštaj, osnovana je 1953.godine. Osnivači su braća Osvaldo i Fuldzencio Borsani. Od samog početka kompanija radikalno menja pristup dizajnu industrijskog proizvoda u cilju povećanja performansi. Visok nivo završne obrade, velika posvećenost primarnoj funkciji, težnja perfekciji i saradnja sa najpoznatijim arhitektama i dizajnerima sveta čine skup odlučujućih faktora za pozicioniranje kompanije Tecno na tržištu. Ko ima Tecno, ima moć.

1

Little Garden_ Flower Table
Dizajn_Tokujin Yoshioka
Moroso
Nizak metalni sto s bazom-vazom i cvećem. Dostupan je u dve veličine.
Može se koristiti kako za indoor tako i za outdoor. Jednostavnost i svežina Tokujinove ideje prosto je u harmoniji sa vizijom kompanije Moroso. Naizgled jednostavan dizajn rezultat je dalekosežnog istraživanja idealnih proporcija, forme i materijala. 

Promišljanje dizajna sredine kao otvorene i participativne kategorije

Open Design Studio je inicijativa novosadskih i bratislavskih grafičkih dizajnera mlađe generacije, koja deluje ka kreiranju platforme za promišljanje i praktikovanje dizajna kao otvorene, saradničke i obrazovne kategorije. Navedeni imperativi edukacije, otvorenosti i saradnje često se smatraju imanentnim praksi dizajna kao kreativnoj praksi, ali ipak je stanje stvari takvo da je dizajn danas pre svega polje obeleženo snažnim autorstvom i neprikosnovenošću intelektualnog vlasništva. Tim pre je interesantnije sagledati projekat u okviru kojeg je u prethodne dve godine realizovano nekoliko radionica sa studentima novosadske i bratislavske Akademije umetnosti, đacima Srednje škole za dizajn Bogdan Šuput u Novom Sadu i jednom izložbom na ulicama, tačnije na zidovima, Novog Sada.

THIS IS IT

Ovaj tekst nikako nije mogao da ne bude ličan. Obožavala sam ga. Sada dok pišem i razmišljam, osećam miris časopisa Bravo, postera na zidu, miris kasetofona kada se zagreje. Mama mi kaže da memorabilije koje posedujem treba da prodam, kao obogatila bih se. Prijatelji mi kažu da sam opsesivna. Da sam uvek bila. A ja iskreno i dalje ne vidim razliku između toga što deset dana neprestano slušam Majkla i gledam Larry King Live i toga što moj dečko i prijatelj sa Torrenta skidaju Top Gear da vide da li je Stig skinuo kacigu i ko se iza nje krije. Možda mi zbog toga i nije nenormalno kad čovek od 50 godina izgovori da se oseća kao Petar Pan. Možda je nenormalnost samo u nama koji obožavamo, u načinu na koji obožavamo, nekritički, iz srca, japanski. Ludački. Odatle kreće i moje sledeće pitanje, (koje ne postavljam nikome), ali recimo da glasno razmišljam. Ko je normalan i šta je normalno? Šta je mera normalnosti? Citiraću čoveka koga cenim i kome verujem, koji je rekao nešto o normalnosti što mi se baš svidelo: Frojd je normalnu osobu opisao kao nekoga ko je sposoban da radi i da voli. Naglasio bih da je normalna osoba sposobna da prihvati sebe i drugoga. Normalna osoba može da planira, da odloži zadovoljenje svojih potreba, da izrazi zahvalnost i oseti kajanje. 

Da se odmah razumemo, Mirko Đorđević nije teniser. Nije ni sin nekog uspešnog biznismena. Nije ni dobitnik igre na sreću loto. Čak ne igra ni za NBA. Nije maneken. Nije pobedio u Velikom Bratu. Niko ga nije video u finalu Zvezda Granda. A poznat je! Pa, ko je onda on?  Naime, Mirko Đorđević, student iz Požarevca, početkom juna je usred Velike Britanije, pojašnjavajući temu Seksualne selekcije, za tri minuta uspeo da pobedi čak deset finalista najčuvenijeg naučnog takmičenja FameLab. Inače, ovaj sada već celebrity, što se kaže, nakon završene Srednje medicinske škole, smer farmaceutski tehničar, upisao je Biološki fakultet u Beogradu 2005. godine, smer molekularna biologija i fiziologija. Sada je upravo apsolvent na Katedri za primenjenu genetiku i evoluciju, gde pri Institutu za biološka istraživanja Siniša Stanković radi diplomski na temu primene molekularnih metoda u proučavanju seksualne selekcije na žižcima. Kako sam kaže, uopšte se nije nadao pobedi, jer, dok su svi predavali mnogo ozbiljne i temeljne CV-jeve, on je komisiji naglasio da ima čak četiri psa. Osim što se strasno bavi naukom, s obzirom da ga ne drži mesto, uživa da kampuje, šeta pse i provodi vreme sa porodicom i devojkom. Dokazujući da je i na ovim prostorima i te kako moguća magična priča o uspešnom momku iz komšiluku, potpuno opušteno i sa velikom dozom normalnosti i pozitivne energije priča mi kako ga je šokirala ljudska sujeta i kako bi Nobela potrošio na multidisciplinarni istraživački centar. Što bi babe rekle, svaka bi ga majka poželela za zeta! 

Da li iko u ovoj zemlji radi ono za šta se školovao? Da li iko u ovoj zemlji radi ono što voli da radi? Da li iko u ovoj zemlji može da živi od onoga što zaista radi? Da li iko u ovoj zemlji voli da radi? Da li iko u ovoj zemlji može da se pohvali s onim što radi? Da li? Pa, ja teško da zaista poznajem takve ljude. Uglavnom, da ne kažem uvek, sve se svodi na to da ljudi trpe sve i svašta, pristaju na poniženja, gomilaju frustracije, ne vide smisao u opisu svog radnog mesta i najčešće ujutru, kada im zazvoni budilnik, ne žele da ustanu.

Kineski primer uzdrmao je jedan od temelja savremene političke misli, a to je ideja da uvođenje tržišne ekonomije dovodi do liberalizacije društva. Tamo se, naime, ispostavilo da je sasvim moguće imati vrlo efikasnu kapitalističku ekonomiju u vrlo rigidnoj jednopartijskoj državi, što je bezmalo izazvalo paniku u liberalnim krugovima širom sveta jer je potencijalno dalo razne represivne ideje društvima koja su već demokratizovana, ili su pošla tim putem. Srpski primer, s druge strane, pokazuje da relativna liberalizacija političkog delovanja i dekriminalizacija društva, kao i početak evropskih integracija, mogu imati paradoksalan uticaj na umetničku scenu.

Richie Hawtin (Riči Hotin)


Hotinov ponovni dolazak u Srbiju iskoristio sam da proverim neke nove činjenice, nametnute zaključke ili slobodno rođene hipoteze vezane za najnoviju stvaralačku fazu čoveka koji je verovatno najznačajniji umetnik klupske elektronike danas.
Prošle godine se navršila desetogodišnjica postojanja etikete M_nus Ričija Hotina koja upravo toliko dugo egzistira kao stožer kreativnih pomaka u klupskoj muzici našeg vremena. Etiketu je osnovao zasićen ograničenjima tradicionalne tehno forme, gotovo kao pokušaj kreiranja novog umetničkog pokreta unutar elektronike kojim bi se krajnjom redukcijom forme – zvučne i vizuelne – obnovila njena izgubljena energija.

Cassius

Moda i stilovi koji se brzo smenjuju, mnoštvo novih proizvoda na tržištu, kupovina ogromnih količina stvari - sve to dovodi do gubljenja osećaja za individualnost. Izgleda da više ništa ne izaziva onaj osećaj ovo moram da imam. Međutim, još uvek postoje dizajneri koji razumeju ideju kombinovanja novog sa tradicijom kako bi se dobio lep i inovativan predmet. Jedan od njih je i Novozelanđanin Jason Ng.
Jason Ng je idejni tvorac Cassius naočara, brenda čije je nastajanje bilo inspirisano idejom da se stvori alternativa preskupim luksuznim brendovima, a da se ne prave ustupci kad je reč o kvalitetu i izgledu proizvoda.

Muzički program Beogradskog letnjeg festivala BELEF 09
selektor_željko kerleta

Prošla godina nam je pokazala da je beogradska publika više nego informisana i radoznala, tako da hrabro nastavljamo sa selekcijom lokalno zapostavljenih i manje poznatih imena, ali u svetu vrlo značajnih. Ove godine akcenat će biti i na trenutno aktuelnim dešavanjima na svetskoj sceni. Neki od gostiju Belefa već imaju veliki broj fanova u Beogradu, dok su drugi u usponu karijere. Cilj nam je da sam festival zadrži kreativnu notu i ostavi traga u kulturnom životu Beograda ovoga leta, da zabavi publiku i prenese informaciju o svetskim kretanjima. Ove godine uklopićemo se sa Univerzijadom što se tiče multikulturalnog aspekta. Dolaze nam izvođači iz Nigerije, Engleske, Japana, Etiopije, Francuske, Turske  i Amerike.

Umetnost, igra ili politički protest?

 I danju i noću vredne, nevidljive ruke osvajaju gradske zidove. Rade brzo i nestanu pre nego što ih bilo ko ugleda. Ono što ostave za sobom je umetnost ili, u najgorem slučaju, poruka. Bez obzira na to kako je doživljavali, ulična umetnost nalazi se svuda oko nas i menja lice grada kad niko ne gleda.

Otvaranje Univerzijade je stvarno bilo hit. Iako sam bila prilično upoznata sa svim šta se i na koji način radilo, moram da kažem da je rezultat prevazišao moja očekivanja. To ne znači da nemam primedbe. Imam ih milion. Ali, što bi rekao jedan moj prijatelj, važno je imati orjentaciju u vremenu i prostoru. 2009 - godina krize u Srbiji.
Činjenica da su ovakav koncept i ovaj sastav ljudi na konkursu pobedili imena kao što su Srđan Dragojević (kako sam čula, predvideo 10.000 statista, neću komentarisati dalje), Stefana Arsenijevića ili Kokana Mladenovića, može da izgleda čudna. Ali ovakvi događaji uvek izazivaju čaršijske priče. I svako ima neku proverenu informaciju i neki komentar. Ovakve projekte dobijaju provereni ljudi. Oni na koje može da se računa. Ipak, na kraju se računa rezultat. E ovaj se računa. Već sam se izjasnila da ove ljude, sa kojima sam razgovarala, duboko profesionalno respektujem. I ponosna sam na ono što su napravili. Baš jesam. Ali bih volela da malo demistifikujemo te nove medije. Pokušala sam. Semi uspešno.
Pošto je zajdenički razgovor sa svom četvoricom komplikovaniji projekat od pravljenja Univerzijade (organizaciono + ego na ego, na ego, na ego + moj ego), onda smo se dopisivali. Da se ne bi kačili na tuđe odgovore, već da bi davali svoje. Evo šta smo dobili.

Brate, kako je u Švici?


Šaraju mlaznjaci, klize bentliji, dime se kubanke, ljuljuška se henesi, seva belo, meškolje se silikoni i cirkoni, prosipa se teška žvaka, valjaju se opasne cifre…Džet set. Art Bazel.

Svi su tu, na najvećoj žurki art industrije. I filantropi, i kolekcionari, i galeristi i galerine, i kustosi i kuratorke. Ljuta ekipa koja vedri i oblači nebom savremene umetnosti po principu znaš me - znam te. Poneki umetnik, ali oni nisu toliko bitni. Kokteli u Beyeler Museumu, večere u Chez Donati, after hours u Three Kings Hotelu, nema krize, sve u redu.

U Srbiji postoji mnogo, neki bi rekli i previše, likovnih kolonija i drugih skupova na kojima se umetnici sreću i stvaraju. U nedostatku pravih rezidency programa, likovne kolonije u Srbiji zapravo obavljaju nekoliko važnih funkcija. Prva je upoznavanje naših umetnika sa umetnicima iz raznih delova Evrope i sveta, njihovo druženje, razmena ideja, iskustava i, na kraju, rad u specifičnim uslovima zajedničkog boravka. Umetničke kolonije u velikoj meri doprinose procesu decentralizacije vizuelnih dešavanja i onoga što čini umetničku scenu. Kolonije se uglavnom organizuju u malim sredinama, pri čemu se po pravilu uključuje i ta sredina, tako da zajedno sa umetnicima, posredno ili neposredno, učestvuje u njihovom radu.

she spies on our lives through the little doll`s eyes

Iako je kult straha jedno od najvećih zadovoljstava odlazaka u bioskop svake rane mladosti, film Koralina mogao bi se pokazati teškim zalogajem čak i za najokorelije fanove

Magazin Forbs ga je proglasio najprodavanijim autorom za kog nikada niste čuli. Ekstremni entuzijazam njegovih obožavalaca doneo mu je titulu rok zvezde literarnog sveta i Šekspira među strip autorima ne aludirajući pri tom na književni kvalitet njegovog opusa, već na uticaj koji njegova dela imaju na svet stripa. Reč je, naravno, o Nilu Gejmanu (Neil Gaiman), koji je svojom mračno elegantnom grafičkom sagom o Sendmenu izazvao pravu buru u književnim krugovima dobivši World Fantasy nagradu za epizodu San letnje noći. Presedan kojim je predložak za strip dobio književnu nagradu označio je Gejmana kao genijalnog autora.

Móðir min i kví, kví je stara potresna islandska pesma čiji podtekst govori o odbacivanju pojedinaca nepoželjnih za društvo. Govori o tome kako tvrda tradicionalna,konzervativna načela vode u slepilo i gubitak humanosti, pozivajući se pri tom na moral.

NOVE POZORIŠNE TENDENCIJE
KRIZA KAPITALA – UMETNOST KRIZE
43. BITEF 09
15. 9 – 25. 9.

Ovogodišnji 43. Bitef festival otvoriće predstava Sutra u izvedbi 18 monaha iz čuvenog kineskog Šaolin hrama. Otvaranje je 15. septembra u dvorani Sava centra.

Nakon izložbe Kolekcionar kao kustos, koja je prethodnog meseca bila postavljena u galeriji Arte u Takovskoj 20, a čiji je cilj bio da skrene pažnju javnosti na važnost održavanja tržišta savremene umetnosti u našoj sredini, u obe galerije Arte (Svetogorska 29 i Takovska 20) tokom leta biće postavljene prodajne izložbe.