Kvart Br. 08 (april 09)

Priču o napuštenim objektima Beograda započinjem zgradom u ulici Braće Krsmanović 4, gde će u četvrtak, 16. aprila, biti otvoren Evropski centar za kulturu i debatu Grad, koji je pokrenula organizacija Kulturni front.

Zgrada pripada autentičnoj arhitektonskoj celini ulice Braće Krsmanović. Sagrađena je krajem 19. veka i jedna je među retkim sačuvanim zgradama u sklopu već dugo aktuelne zone Savskog amfiteatra u Beogradu.

Postoje dva osnovna razloga zbog kojih je upravo ova kuća (kao sastavni deo zone) prepoznata kao dovoljno zanimljiva da otvori temu o napuštenim objektima.

prevod_andrej dolinka

Oluja kreativnih inicijativa i razvojnih projekata u holandskim gradovima u punoj je snazi. Pre nekoliko godina investitori i predstavnici gradskih uprava tek bi se uz ogromnu rezervu primicali umetnicima i njuškali oko njih, urbanih aktivista i self-made kreativnih delatnika različitih vrsta, zadržavajući pri tom zdravu distancu u strahu od dodira s tom ekscentričnom grupom građana.

Danas jedva da prođe nedelju dana bez najave nekog simpozijuma o kreativnim gradovima, kreativnoj industriji, kulturnim preduzetnicima ili o gradu kao plodnom tlu za kreativni potencijal. Potencijal koji se stvara u neobičnoj koaliciji pomodnih ili pseudoalternativnih umetnika, investitora, vlasnika nekretnina, gradskih vlasti i drugih – i svi oni uredno poziraju za fotografije kojima će u štampi biti proslavljena još jedna inovativna i uspešna saradnja u ime kreativnog razvoja.

Već 90 godina ključnu poziciju u oblasti proizvodnje arhitektonskih proizvoda i sistemskih rešenja pri materijalizaciji projekata zauzimaju sistemi i projektna rešenja kompanije Hunter Douglas. Kao svetski lider u proizvodnji svih vrsta panelnih fasada, prozorskih zastora, plafona i sistema za zaštitu od sunca HD kroz sve svoje sisteme materijala promoviše dizajn, funkcionalnost i komfor (DFC/Design, Functionality, Comfort).

Kompozitni materijali u svetu koriste se još od pedesetih godina. Upotrebu su prvo našli u javnim i sanitarnim prostorima jer su njihove karakteristike omogućavale veliku otpornost na habanje, temperaturne razlike, vlagu, vatru i vodu. Osim toga, ovi materijali su izuzetno laki za higijensko održavanje, ali i za popravke i reparacije. Vremenom su zbog svoje promenljivosti počeli ozbiljnije da se razvijaju, te da se na tržištu pojavljuju u širokom spektru dizajnersko-estetskih rešenja.

uvodna fotografija_damjan gale
fotografije izložbe_pez hejduk, reprodukcije radova architekturzentrum wien

Izgleda mi da sam bio srećan što sam mogao da se spakujem u jednu sobu. Lepo je to kondenzovano, napregnuto, napeto. A onda, tu je veliki vremenski raspon… više od 60 godina. Što je tu moja ruka. To je na kraju lepo saznanje. Shvatite da se niste uzalud mučili. Nikad ja nisam mislio da ću imati takvu završnu izložbu, da ću imati tako prezentovan materijal.

Kada je pre tri godine organizacija Mikser lansirala Ghost Project, niko nije pomišljao da će to postati glavna platforma okupljanja novih generacija mladih srpskih dizajnera. Cilj je bio napraviti nešto što će, makar i kao prikaz virtuelnih projekata kroz multimedijalne instalacije, predstaviti praktično nepostojeću srpsku dizajn scenu pred domaćom javnošću i brojnim svetskim dizajnerskim zvezdama koje je Mikser motivisao da dođu na prvu Beogradsku nedelju dizajna. Kako uostalom uopšte nazvati nešto što ne postoji, a kamoli dotaći suštinski problem – odsustvo prirodne, neophodne veze između dizajna i industrije, u državi u kojoj je čitava ekonomija tek počela da se oporavlja od decenijske izolacije, sankcija i, najblaže rečeno, lošeg upravljanja.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf formatu ovde.

Supernatural je festival koji se treću godinu za redom održava u blizini Hajdučke česme na Košutnjaku, a povodom obeležavanja 22. aprila, dana planete Zemlje. Supernatural fest, koji se ove godine održava u nedelju, 26. aprila, koncipiran je kao platforma koja promoviše ekološki pristup svim aspektima savremenog života. Podizanje ekološke svesti odnosi se i na prostorni/fizički karakter dešavanja, te je jedan od osnovnih projektantskih zahteva bilo pitanje kako osmisliti
paviljone/štandove koji su sačinjeni od ekološkog, recikliranog, jeftinog materijala. Ispostavilo se da palete od topolinog drveta (kome treba samo 20 godina da dostigne zrelost za eksploataciju, što se u svetu drveća smatra rekordom) odgovaraju svim zahtevima.

Ako se malo pažljivije osvrnemo na kolektivne, kulturne i ekonomske uslove koji danas vladaju u razvijenom svetu, jedna od stvari koje se primete među prvima jeste opsednutost lifestyle konceptom u najširem mogućem smislu. Da li je to uvek opravdano ili ne, otvoreno je pitanje. Želim da kažem da fenomen lifestyle varira od toga da bude samo prolazna moda bez većeg značaja do toga da preraste u megatrend, odnosno postane faktor koji ima izuzetno širok i dubok uticaj i posle čijeg nastanka mnogo toga bude trajno promenjeno, koji stvori nove niše i kontekste, koji opet dalje uzrokuju nastanak novih trendova. Ovo je redak slučaj, ali, kada se desi, svakako zaslužuje da bude fokusiran i analiziran.

surovi lokal patriotizam

Obožavam Blok 70, u kome živim i u kome sam odrastao. Iskren da budem, više osećanja gajim prema njemu nego prema domovini. Domovina mi menja oblik i imena, a Blok opstaje. Za njega sam vezan uspomenama iz detinjstva, u njemu sam odrastao i ponosan sam što potičem odatle. Njegove granice ne može niko da prekraja, za njega bih se tukao, a sve to ne bih radio i ne osećam za Srbiju, sem malo kad odem u inostranstvo.

Pirinač se kuva i pileće kožure, smrdi ceo Blok 70 kao đubre (Ajs Nigrutin – Kinezi Transvestiti feat. Block Bustards)

Trenutak kada je kineski Blok 70 ušao u domaću pop mitologiju, makar i na ovako pogrešan način, pokazuje da je stvar postala ozbiljna i da više nema nazad. Vreme je da progutate knedlu, pobedite predrasude i upoznate svoje nove komšije: novobeogradske Kineze.

(celebrity na srpski način)

 Srbija i Engleska – reklo bi se nebo i zemlja. Razlika između ova dva naroda već je poslovična, a o tome svedoči i ona naša šta se praviš Englez. Dakle, sve što Engleze čini Englezima - mentalni sklop, temperament, karakter – nama je strano koliko i Alisi izvrnuta Zemlja čuda.

Ipak, osim sile gravitacije, koju, gle čuda, jednako kapiramo i mi i oni, postoji još jedna stvar koju zdušno delimo sa Ostrvljanima. Ona pri tom ne počiva na svemirskom kontekstu koji je izvan našeg duha, već na neočekivanom poklapanju jedne dimenzije naših inače dijametralno suprotnih senzibiliteta. Reč je, naime, o palanačkom žaru s kojim se u Srbiji i Britaniji sluša trač.

Il Divo bogovi ili maskirane lutke

Termin popera kao označitelj kombinacije popa i klasične muzike javlja se početkom 21. veka. Kovanica koja za cilj ima naglašavanje sinteze popa i opere tema je brojnih polemika kako u svetskim muzikološkim krugovima tako i u ličnim doživljajima edukovanih slušalaca.

Pop - u širem značenju popularna muzika (obuhvata veliku broj nesrodnih žanrova) i u užem specifičan fenomen 20. veka (muzika pevljivih sentimentalnih melodija, umerenog ritma i predvidljivih harmonija) - iscrpljivanjem raznolikih mogućnosti umetničkog izraza 90-ih godina 20. veka vapi za osveženjem.

Opera je najsloženiji žanr koji ljudsko društvo poznaje - sinkretično muzičko-scensko delo koje objedinjuje vokalno i instrumentalno stvaralaštvo, glumu, ples (igra, balet) i kostim, prezentujući uvertire (instrumentalni uvodi), arije (trenutak zastanka dramske radnje u kom solista iznosi svoja osećanja ili refleksije), ansamble (dueti, terceti, kvarteti...), horove u određenoj režiji i scenografiji.

KARNEVALIZACIJA UMETNIČKE SVESTI

Uprkos svojoj bazičnoj funkciji da stvara luksuzne komade za bogatu elitu, umetnički svet i dalje ispoljava površni prezir prema komercijalnom.

Savremena umetnost nikada nije bila tako popularna ni toliko kontroverzna. Ljubitelji pravog slikarstva ili vajarstva besni su i zgroženi ukiseljenim kravama Dejmijena Hirsta, prljavim krevetom Trejsi Emin, praznom sobom Martina Krida. No jadikovka neće promeniti činjenice: i ti umetnici su direktni naslednici Tarnera, Goje ili Pikasa. Od trenutka kada je Marsel Dišan došao na sjajnu ideju da porcelanski pisoar pretvori u skulpturu, savremeni umetnici tražili su nove i nove načine da se izraze. Danas, na šta god pomislite, već je napravljeno.  

U medijima se kontinuirano pojavljujem već sedamnaest godina, a već dobrih deset u njima radim. Čini mi se da je svaki od njih imao specifičnosti koje su delimično proisticale iz lokacije na kojoj se nalazio i arhitekture prostorija u kojima je radio.

uzduž i popreko za 48 sati

Strategija:
Četvoro prijatelja iz Beograda i Zagreba okuplja se za produženi vikend u Berlinu. Petak uveče: obilazak što većeg broja barova i klubova. Subota: šoping, a uveče ozbiljan clubbing. Nedelja: obilazak cine qua non turističkih znamenitosti (tajno planiram posetu bizarnom muzeju currywursta, berlinskog specijaliteta). Sve vreme se vozimo U-Bahnom i S-Bahnom radi autentičnosti doživljaja.
U ponedeljak ujutro svi smo na poslu, puni priča i utisaka.

Fasciniran moćima masaže i aromaterapije u kozmetici, Žan-Luj Poaro, osnivač brenda Cinq Mondes (pet svetova), 10 godina je putovao svetom tražeći najbolje tretmane i masaže. Blisko je sarađivao sa lekarima, kozmetolozima i farmaceutima iz Indije, Kine, Japana, Egipta - doslovno iz celog sveta. Cilj je bio da se prikupe drevni recepti bazirani na biljkama s matičnog tla i prilagode se savremenoj upotrebi. Prvi Cinq Mondes SPA osnovao je 2000. na pariskom Trgu Opera, s ambicioznom idejom da ponudi najbolje rituale lepote iz celog sveta: aromatičnu japansku cvetnu kupku, boje i arome hamama, piling pireom od papaje, tao masažu lica, bali masažu tela... Uz ponuđene tretmane kreirana je i linija kućne kozmetike.

Salon arhitekture jedan je od najvećih događaja na lokalnoj sceni. Zašto? Valjda tradicija, činjenica da ćete na otvaranju sresti mnogo kolega, ne znam tačno. Ali imam osećaj da bi nešto trebalo da se menja.

Prvi utisak sa otvaranja (osim već pomenutog merkanja ko je došao, a ko ne; ko s kim priča i pored čijeg rada stoji, što, da se razumemo, ima svojih čari, ali ne i arhitektonsku vrednost) bio je da je Salon katastrofa. Odnosno da je ono što je na njemu izloženo jezivo.

Nemam običaj da favorizujem nekoga (ovo je zapravo, što bi moj posebni prijatelj rekao, semi tačno). Tačnije je da se trudim da pratim rad ljudi koje cenim, ali i da pravim razmake između objavljivanja. Kad sam pre dva meseca upoznala rad studija Antipod, bila je to ljubav na prvi pogled. Nije problem sakupiti materijal za broj, ali kad dobijete CD sa desetak projekata koji su svi super, a pri tom niste znali da ti ljudi uopšte postoje, oduševljenje je ravno onom kad cipele koje ste dugo gledali nađete na sniženju u vašem broju i željenoj boji. Zašto ovoliki uvod?

Salon. Otvaranje. Gomila ljudi. Vruće. Zagušljivo. Kroz ej ćao kako si pokušavam preko ramena da vidim šta mi je promaklo u aktuelnoj arhitektonskoj produkciji. Pogled luta po panoima retko se zaustavljajući na nečemu. A onda se ipak zaustavi (uglavnom na onim mestima koje je i žiri prepoznao). Kada sam videla Porche, mislila sam da su neki Slovenci. I već sam vrtela u glavi čiji bi projekat mogao da bude. Zato je iznenađenje bilo baš, baš prijatno. To smo mi!

Festival igre održava se treći put, a izgleda kao da je bar deseti. Potpuno je neverovatno kako je jedna žena, sama, uspela da napravi ovo. Ne bavim se profesionalno plesom. Volim scenske umetnosti, pratim, ali se trudim da ih gledam očima običnog gledaoca. Ples sam počela da volim pre pet-šest godina. Ne razumem sasvim njegov jezik, ali ga doživljavam kao poeziju. Naprosto dozvoljava više učitavanja sopstvenih asocijacija.

plakat_slaviša savić

Nikita Milivojević. Jedan od najtalentovanijih i najcenjenijih pozorišnih reditelja.
Oprobao se u različitim žanrovima od klasičnih tekstova do posve savremenih dramskih predložaka. Poslednjih godina uspešno se bavi i filmskom režijom. Direktor je Bitefa. Još malo.
Prošlog meseca njegova predstava Zimske bašte rađena u koprodukciji sa venecijanskim bijenalom (premijerno izvedena upravo u Veneciji na Bijenalu), obeležila je dvadeseti rođendan Bitef teatra.

plakat za predstavu_mirko ilić

II čin

Na sceni nema ničega osim jedne fotelje u kojoj sedi pisac (koji je i sin prijatelja nekome, i stranac i domaći u gradu u kom živi) i moderne lampe pored fotelje koja nije upaljena, modernog stočića na kome su maramice (one što vire iz kockaste kutije bilo kojeg proizvođača) i patnje.

Pisac je fino podšišan, ukusno odeven. Krojevi moderni, materijali fini, boje usklađene. Na ruci ima ručni sat, skroz jednostavan, ali skup. Drži prekrštene noge, deluje potpuno spokojno, ali ispod opuštene spoljašnjosti krije se posmatrač.

Pisac gleda u daljinu i ćuti. Povremeno uzme vazduh kao da će nešto reći, pa zastane. Kad progovori, priča odmereno, birajući reči, kao da nema poverenja. Kad ga nešto dirne zaboravlja na neprijatnost i počinje da vatrira.

dokument o dokumentima

Pre nešto više od dva meseca u sklopu redovnih aktivnosti na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postavio sam izložbu svojih stručno-umetničkih radova iz perioda od 2003. do 2008. godine. Naravno, ovakve mini-retrospektive veoma su nezahvalne za svakog autora iz više razloga: prvo, radove treba selekcionisati tako da ta selekcija uverljivo prikazuje raspon delatnosti u određenom periodu, a da s druge strane ona može da sugeriše jednu dugoročniju umetničku strategiju. Opet, autoru je odluka o selekciji uvek veoma teška s obzirom na nužnost sažimanja, a period je dovoljno dugačak da kontinuirani rad predstavlja za samog autora znatno veći raspon kvaliteta i obavezne ekskurse koji su često zanimljiviji od samog kontinuiteta strategije ili koncepta. Još jedna otežavajuća okolnost odnosi se na činjenicu da je sam rad veoma disperzan, posebno zato što gotovo ravnopravno kombinuje i umetnička (art) i arhitektonska ostvarenja koja u lokalnim okolnostima nisu u nužnoj sintezi iz jednostavnog razloga što kod nas same produkcijske okolnosti u oblasti arhitekture i umetnosti ovu sintezu ne podržavaju i za nju ne postoje objektivni uslovi, izuzev na nivou koncepta ili projekta.

Serija crno-belih pejzaža.

Svetli, eterični, obezvučeni

poput u vakuumu čuvanog vremena.

Izražavaju težnju za jednostavnošću, harmonijom, nasuprot ubrzanju koje živimo.

Pokoja prilika ili trag ljudske intervencije postoje u mirnoj simbiozi ili pak

začudnoj tihoj konfrontaciji sa predelom.

Bez vremenske, prostorne pripadnosti, težnje realnog prikaza predeli više onirični,

simbolični.

Fotografije su nastale tokom 2008.godine na Baltiku, Kapadokiji i Tihom okeanu.

U romanu Frenka Herberta (Franklin Patrick Herbert) Dina kontrolu nad vremenom i prostorom drže navigatori svemirske gilde koji, zahvaljujući začinima proizvoda peščane planete iz naslova, imaju moć da njima manipulišu i tako ostvare međugalaktičko kretanje. Iz gravitacijom okovane ovozemaljske perspektive ovo ostaje isključivo u domenu naučnofantastične imaginacije. Kao ideja o kontroli prostora i vremena, međutim, samo predstavlja modifikovanu literarnu verziju modernističkog sna o realizaciji ovog potencijala, projekta koji je, sudeći po slobodnoj dostupnosti originalnog materijala prvog putovanja na Mesec, preko interneta na primer, (ipak) i dalje u toku.

Ako se vratimo nazad na planetu Zemlju, direktna refleksija kondenzacije prostorno-vremenskih odrednica, rezultata fin de siècle industrijalizacije i globalizacije, na arhitekturu i fotografiju (pa odatle via kolaža i ready made-a nadalje), odškrinula je vrata u dovoljno nepoznatu dimenziju otvorenog dijaloga za dalji razvoj i moguću ulogu umetnosti. Na tom ulazu je teško ne spotaći se o Le Korbizijea (Le Corbusier) i Rodčenka (Rodchenko). Lično volim da ih zamišljam u pozi Marine i Ulaja u performansu Imponderabilia (1976), ali to je moja individualna fantazija.

kliknite na sliku da bi ste je videli uvećanu

IGUANA / SUPERSPACE, Beton hala, Beograd