Kvart Br. 02 (oktobar 08)

Živeti u milionskom gradu danas podrazumeva izmenjen osećaj prema teritoriji, odnosno prostoru koju posedujemo. Gustina, umreženost i raznolikost aktivnosti, vrednosti, potreba i želja je toliko velika na realno ograničenom resursu kakav je fizički prostor da se urbani prostori više ne mogu posmatrati jednoznačno, već kao prostori komunikacije različitih potreba i želja koje se u njima zajednički ostvaruju. U velikim gradovima problem ograničenosti prostornih resursa narasta, te oni postaju gusto izgrađeni, naročito u svojim centralnim delovima. To uzrokuje mnoštvo drugih problema kao što su smanjena mobilnost, širenje grada, zagađenost bukom i aerozagađenjem itd. Kako rešiti pitanje ograničenosti izgrađenog fizičkog prostora u centru grada?

Tokom poslednjih nekoliko godina Novi Beograd je postao poslovni centar Beograda. Urbana matrica sa većim blokom, liberalnija politika uklapanja, mnoštvo neizgrađenih parcela i blizina starog gradskog jezgra uslovili su graditeljski bum. Tako je za svega nekoliko godina izgrađeno više velikih poslovnih objekata koji su doneli i zapadni sistem rada.

Kada je 1914. godine otvoren, The Westin Chosun Hotel je bio prvi korejski hotel izgrađen u zapadnom stilu. Danas se nalazi u prosperitetnom, poslovnom delu Seula i kao simbol korejske gostoljubivosti predstavlja nacionalni ponos.

Mnogi sajtovi i vodiči uvrstili su paviljon britanskog arhitekte Dejvida Ađaje u 'top ten must see' događaja tokom ovogodišnje nedelje dizajna u Londonu. Za mene su se, pored centralne manifestacije londonske nedelje dizajna "100% dizajn" (koja prodajnom izložbom proizvoda, nameštaja i upotrebnih predmeta promoviše najtalentovanije dizajnere o kojima se potom mesecima priča i piše), Dejvid Ađaje i paviljon 'Sclera' našli na prvom mestu.

Izložba pod nazivom Made in Cassina, postavka milanskog muzeja savremenog dizajna i umetnosti La Triennale di Milano, zatvorena je u septembru.
Ova svojevrsna retrospektiva savremene istorije dizajna nameštaja u Italiji bila je okarakterisana kao kulturni događaj godine, prevashodno zbog renomea koji imaju i Triennale kao muzej i Cassina kao jedan od najuticajnijih italijanskih brendova.

Da li je grafitu mesto samo na zidu. Opipljivom ili i virtuelnom zidu? I da li je aforizmu mesto samo na papiru, u humoresci nekog dnevnog lista ili nedeljnika, u knjizi koja će pre ili kasnije početi da skuplja prašinu na nekoj polici? I grafit i aforizam, avaj, sami sebi često nisu dovoljni. Kada se spoje grafika grafita i aforizam, nastaje - graforizam.

Kad nastane, sam traži da bude napravljen, i to odmah. Graforizam - to je zloupotreba reči, tipografije i piktograma. Zloupotreba koja katkad samo pokazuje da je moguća, ali ponekad nešto i poručuje.

Graforizam, provereno, kod posmatrača izaziva jednu od dve reakcije: ili komentar čime se sve ljudi zamlaćuju?! ili prasak u smeh. Ovi graforizmi namenjeni su onima drugima.
 

Danas već ustaljena skraćenica logo podrazumeva znak i logotip zajedno. Pomen dizajna znaka i logotipa po pravilu munjevito privlači pažnju svakog ljubitelja svedenog grafičkog izraza; doskora je znak, sa ili bez logotipa, uvek bio izazov da se sa što manje poteza kaže što više.
Poslednjih godina je, međutim, reč logo počela da dobija i nešto šire tumačenje.

Prvi Beograd svetlosti izazvao je veću pažnju i odziv nego što se očekivalo.

Učesnici iz Japana, SAD, Nemačke, Švedske, Singapura, Danske, Kine i drugih zemalja bili su iznenađeni odzivom posetilaca, domaćih učesnika i čitave javnosti. 

Jedan od gostiju i predavača na festivalu bio je Kaoru Mende, magistar na tokijskom Univerzitetu umetnosti, japanski dizajner osvetljenja i osnivač grupe Internacionalni detektivi svetla (1990). On je u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta predstavio način na koji se tokijska grupa Detektiva svetla bavi kulturom ovog važnog urbanog aspekta. Prikazao nam je kako ljudi u Japanu uzimaju veliko učešće u oblikovanju svetlosnog identiteta grada kroz raznovrsne akcije u koje su uključene sve generacije, socijalne i strukovne grupe.

Mark Zukerberg pita:

Želite li da postanete moji prijatelji?

Wall – to – Wall – Write on Mark’s Wall

 
Danas je ama baš svako u prilici da vam kaže kako uopšte nema vremena. Kako je baš sad u gužvi i kako bi bilo sjajno da se možda vidite sutra ili iduće nedelje. Međutim, to sutra nikako da dođe. Svi su najčešće mrtvi umorni, niko nikog više ne može da sluša od umora i kao da više niko nikada neće imati vremena da se posveti bilo kome, pošto je strah od obrušavanja lavine obaveza postao poprilično redovna pojava i skoro svako oseća da se ne posvećuje sebi u onoj meri u kojoj bi želeo.

Znate li ko su Milan Rodić, Luka Vasović, Anton Tomić, Šimun Anić, Labud Šćepanović, Juraj Podolšak, Petar Jović, Ištvan Šandor, Ramadan Hima, Rudolf Urek, Pašaga Sahagić, Petar Mihajlović, Latif Šerif, Alber Eder, Radovan Stefanović i Mujo Mitraljezac? I šta je prvo što pomislite kada sva ova imena vidite na jednom mestu? Kako nas ime svrstava i određuje? Ili to radimo unapred, sami?

Meksiko…  Balkanski deo Amerike. Večita fascinacija i odredište neizlečivih pustolova i raznih sumnjivih likova odbeglih od zakona u potrazi za novim identitetom i neostvarenim očekivanjima.
U tački u kojoj se Rio Grande preliva u svoj alter ego Rio Bravo (ista reka sa različitim imenima u Americi i Meksiku) prestaju da važe zakoni novog svetskog poretka i zapadne demokratije i jedna mirna, pitoma i predvidljiva reka poprima oblik neuračunljivog uzburkanog talasa na čijim leđima opstaju samo najjači. U njenom slivu, poput svetionika čija uputstva valja slediti, poluzatrpane pustinjskim peskom izviruju fasade čuvenih meksičkih kafana, poznatih kao hacijende.
U jednoj od tih hacijendi, u toku jedne od najvrelijih meksičkih noći, inspiraciju za svoju novu ploču pronašla je Lila Dauns (Lila Downs).

Tamo napolju Arhitektura izvan objekta
(Out There. Architecture Beyond Building).

*Vonlih" (nem. wonlich - udobno, prijanto za življenje)

Predstavljanje Srbije na ovogodišnjem bijenalu u Veneciji po mnogo čemu se razlikuje od dosadašnjih. Prvi put je raspisan konkurs da bi se odgovorilo na temu Bijenala. Izabran je rad čiji koncept i dizajn potpisuju Ljiljana Blagojević, Dragana Vasiljević Tomić, Vladimir Milenković, Mariela Cvetić i Tatjana Stratimirović. Tema instalacije Wonlich istražuje odnos između udobnog i pogodnog (za život) arhitektonskog prostora i narativa prostora svakodnevice, privatnog, javnog, političkog, medijskog, kao i prostora događaja, konflikta, dijaloga i reči.

 
*(Klaxons, 2007, Polydor Records)

Stanari podzemnog doma kažu: "Nećemo vam pokazati kuću koja se nalazi u senci. Samo ćemo vam pokazati kako živimo ili kako bismo živeli u nevidljivoj kući koju vam sada dočaravamo. Ova kuća će biti projekcija rastapanja potopljene kuće. Ona će od potopljene kuće  možda usvojiti samo ravnu površinu ili ose, pravac u kom bi rasla. Nova kuća će zadržati samo sećanje na staru ili njenu centralnu tačku."

Peter Lang William Menking,
Superstudio,
Life Without Objects

 
Greg Lin
MANIFEST

Manifesti uvek predstavljaju sadašnjost pesimističnije nego što ona zaslužuje.

U duhu te tradicije...
Arhitektura u 98 odsto slučajeva predstavlja uslužnu, a najviše u dva odsto kulturnu delatnost. U različitim periodima ovi procenti variraju. Novac se, sa stanovišta investicija i povraćaja, pravi na vrhu i dnu lestvice. I funkcionalna jeftina zgrada i premium zgrada prvoklasne arhitekture povratiće investiciju, samo što će se ova druga isplatiti i sa finansijskog i sa kulturnog aspekta. Na sredini lestvice, gde se slaba ambicija susreće sa natprosečnim sredstvima, srećemo najgoru arhitekturu kako umetnički tako i praktično. Nažalost, u ovakvim vremenima sveprisutne razblaženosti to se sreće veoma često...

 
Ukaže li vam se prilika da iz prve ruke posmatrate postavljanje Venecijanskog bijenala arhitekture, bićete svedok nezaustavljive potrebe arhitekata da prostor paviljona ispune, dograde, popune, dizajniraju. Da izložbene prostore tretiraju tek kao prazne ljušture, a izložbu kao internacionalni konkurs na kome druge treba zaseniti i pobediti. Pripreme za Bijenale nacionalnih izložbi i autora koje su pozvali selektori traju od nekoliko meseci do godinu dana, budžeti variraju od skromnih do nepresušnih, ali se danima pred odluku o tome kome će pripasti Zlatni ili Srebrni lav svi nalaze u trci s vremenom.

Prijatelj me je skoro obavestio da odlazi na put u Japan sa objašnjenjem da je dobro da ode dok je još "single". Nije mi se dopala upotreba strane reči (možda bolje zvuči nego samac?), nisam shvatila zašto je bolje da ode dok je još "single" nego u paru.

Ovogodišnji Bitef bio je jedan od onih od kojih se očekivalo mnogo. Program krcat rediteljskim zvezdama, te mnoštvo zanimljivih i uglednih gostiju zaista su stavili Beograd u centar pozorišnog sveta tokom druge dve nedelje septembra.
Naziv ovogodišnjeg programa Tragikomedija-tragedija našeg vremena pokušao je da podvede pod jedno ono što su različita pozorišna mišljenja danas. I kakva su ta mišljenja? Kako pozorište komentariše svet?

Na zidovima i postamentima njujorškog Muzeja moderne umetnosti ne nalaze se samo slike i skulpture - MoMA (Museum of Modern Art) svoje galerije s velikom pažnjom redovno posvećuje i dizajnu i arhitekturi. Ovogodišnja izložba Kućna dostava: fabrikovanje savremenog staništa (Home Delivery: Fabricating the Modern Dwelling) bavi se istorijom i budućnošću polufabrikovanih zgrada.

Arhitektonske izložbe u MoMA značajne su ne samo zbog tematike koju obrađuju već i zbog uticaja koji imaju na javnost i svest modernog masovnog stanovanja. Postavke se sastoje od pravih građevina podignutih na nekom od obližnjih placeva - nekada su to bile upražnjene parcele i bašta muzeja, a danas prostor koji MoMA poseduje nedaleko od glavne zgrade (između se nalazi Muzej folka).

Svaki subjekat može se promišljati kroz svoju big picture, tj. u odnosu na realnu, ali i idealnu slagalicu njegovog/njenog života, obuhvaćenu širokim pogledom. Ako postoji i ako je osvešćena ta tzv. velika slika, moguće je ustanoviti strateški plan koji će omogućiti da se njen potencijal realizuje. Naravno, ne bi trebalo zanemariti motive koji subjekta nagone da se slika sklopi, ali ni sve ostale nagone koji ga teraju, i koji mu/joj dozvoljavaju da se inspiriše. I nikako ne bi trebalo zaboraviti moguće rupe u tom strateškom planu.

tekst u celosti možete preuzeti u pdf formatu ovde.

 
model_arhitekta milena kordić
prostor_green city
odeća i stajling sestre stevančević
 

restoran_ PIRE SLOWFOOD / Cara Lazara 11 / +381 11 2634 994 / www.pireslowfood.com

autor_slavimir stojanović za kvart

autor_dunja pantić