Kvart Br. 15 (decembar_09)

Brisanje granica između arhitekture i skulpture javljalo se kao tendencija gotovo u svakoj epohi istorije graditeljstva. Nakon perioda baroka, uz neprikosnovenu ulogu svetlosti, možda je najizrazitije otelotvoreno u arhitekturi našeg doba. Međutim, vrlo je redak slučaj da geometrija bude sredstvo za brisanje granica, a da je rezultat potpuni purizam. Ostvarenje pred nama primer je upravo takve autorske intervencije Stevana i Milene Tešić. Ovaj kreativni bračni par arhitekata, ponikao iz beogradske škole arhitekture, već dugi niz godina živi i radi u Italiji, gde razvija opus koji se odlikuje potenciranjem fundamentalnih, univerzalnih vrednosti arhitekture kao neimarske discipline.

Na Kopaoniku, našem najpoznatijem ski-centru, započeta je rekonstrukcija Hotela Grand, najvećeg kompleksa na toj planini. Vlasnik je angažovao nekoliko dizajnerskih timova koji su učestvovali u projektovanju soba. Jedan od njih je i tim mladih beogradskih arhitekata Marine Lazović i Danice Stojiljković.

Istraživanja kažu da je građevinska industrija prva na listi po emisiji gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Upravo to je razlog zašto zelene, odnosno održive tendencije u arhitekturi i građevinarstvu postaju sve aktuelnije teme. Supernatural kao ekološki pokret ove godine daje svoj doprinos očuvanju planete putem obrazovanja mladih arhitekata.

Novo shvatanje predhodnih umetničkih tendencija najčešće ostaje izjednačeno sa ustaljenim pratećim tokovima razvoja istoriografske svesti. Domaće graditelljstvo nastajalo na tlu Novog Beograda, posmatrano u mikro-spektru arhitektonsko-urbanističkih dešavanja u Jugoslovenskoj prestonici s početka druge polovine 20. veka, uspostavlja značajne manifestacije trajnog vrednovanja i, još bitnije, trajnog očuvanja predhodnog arhitektonskog nasleđa. Ograničenim brojem –izama u posleratnoj graditeljskoj epohi, Brutalizam se u Beogradu ali i čitavoj Srbiji zadržao kao primarni stilski element u sadejstvu brojnih individualno kreiranih modifikacija. Prelazne varijante kombinovanjem drugih materijala sa pročišćenim površinama sirovog betona danas su ustanovljene kao rezutat lokalizovane evolucije ovog modernog –izma.  Ako je Brutalizam idiom a epoha koju je oplemenio zadržala vrednostni kontinuum onda je arhitekta Mihajlo Mitrović njegov najistaknutiji poštovalac ali i najistaknutiji reprezent u domaćem graditeljstvu.

Domaće autorske knjige o arhitekturi gotovo da su incident. Za to ima mnogo razloga. Pisanje stručne knjige, ako ne pravite slikovnicu, ozbiljan je i dugotrajan istraživački posao. S druge strane, tržište je malo, gotovo da ne postoji. Dodatni problem je što arhitekte retko čitaju. Vole knjige, to je istina, vole ih kao predmete, objekte  koje treba posedovati, fetiše. Arhitekte vole lepe knjige, sa puno slika.

Vijesnik od 8.12.2009. godine donosi tekst pod bombastičnim naslovom Zadnja postaja Balkan povodom izložbe i konferencije Balkanology – New Architecture and Urban Phenomena in SE Europe u jednoj od najprestižnijih svjetskih arhitektonskih institucija − Architektur Zentrumu Wien. U tekstu se iznosi teza da je na izložbi restauriran jugoslavenski prostor ne samo u povijesnom već i u poslijepovijesnom i nepostojećem kontekstu, te se kaže da je takav prikaz uvredljiv. Uvredljiv za koga i zašto?

Jedna od inicijativa 4of7 websajta (www.4ofseven.com) jeste da formira platformu koja će promovisati mlade arhitekte i dizajnere. Ideja je proizašla iz rada na fakultetu, gde se ponekad među studentskim projektima nađu i na neki koji odmah mogu postati komercijalni proizvodi. Ipak, poziv za saradnju nije isključivo namenjen fakultetu, već je otvoren za svakoga ko je zainteresovan da učestvuje.

Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, nekada Gradska galerija suvremene umjetnosti, ključna je institucija za razvoj i promociju vizualnih umjetnosti u Hrvatskoj. Prezentira relevantne hrvatske i jugoslavenske autore, ali i udomljuje radove nekolicine najeminentnijih svjetskih umjetnika: Pabla Pikasa (Pablo Picasso), Iva Klajna (Yvesa Kleina), Marine Abramović....
Od svog osnivanja 1954. godine, Galerija, odnosno Muzej suvremene umjetnosti, predstavljali su presjecište lokalnih i internacionalnih progresivnih istraživanja, pri čemu su fenomeni poput pokreta novih tendencija (s izložbama održanim od 1961. do 1973) upisane u kartu internacionalne kulture visokog modernizma. Tijekom više od pola stoljeća djelovanja sakupljena je respektabilna zbirka koja vjerodostojno prikazuje kretanja u modernoj i suvremenoj hrvatskoj povijesti umjetnosti. Uz to, kolekcija uključuje i radove ključnih internacionalnih autora druge polovice 20. i početka 21. stoljeća: Viktora Vasarelija (Victor Vasarely), Edvarda Raša (Edwarda Rusch), Jozefa Bojsa (Joseph Beuys), Nama June Paika (Nam June Paika), Jana Fabrea i drugih.

U jednom trenutku, pre nekoliko godina, gotovo je stvar prestiža bilo potpisati flagship store nekog velikog modnog brenda. Počelo je sa razvojem nove superluksuzne četvrti u Tokiju, a nastavilo se u svim većim gradovima: Parizu, Njujorku, Londonu. OMA je u toj igri postalo arhitektonsko lice Prade. To nije slučajno. I Prada i OMA su brendovi sa jakim konceptom i filozofijom. Intelektualni, u prilično šupljem lifestyle svetu.

Ljubomir Janković o arhitekturi razmišlja višedimenzionalno − veruje u interdisciplinarnost. Posmatra svet oko sebe i razume ga. Ume da zagrebe ispod površine i dođe do suštine.
Ljuba me je uveo u novine i zarazio njima. Jedan od retkih ljudi koji mi je više puta u životu otvarao razna vrata, a da to nije morao. Njega zovem kad mi treba mišljenje s kojim se neću složiti, a kome verujem bezrezervno.

Ovo je bilo prvi put da sam sedela sa Žanom jedan na jedan, uživo. Naravno, znale smo se iz grada i sa neta, dopisivale smo se u raznim prilikama i stalno se dogovarale da se upoznamo. Kako je ovo novogodišnji broj, i želela sam da bude veseo i optimističan, Žana je bila savršena sagovornica. Brbljale smo sat i po totalno ženski, mnogo smo se smejale, i bilo je baš lepo. Pričale smo o svemu i svačemu, ili ni o čemu. Družile smo se. To je nekako najvažnije. Komunikacija, energija i emocija.
Žana ne može da stane u dve rečenice. Ona je alfa i omega sama za sebe. Ima milion interesovanja, bavi se sa milion stvari. Posvećeno i fokusirano. Iako je hakerska ikona, nema poremećaj pažnje. Sedi mirno. Ima roze Vivienne Westwood torbu i narukvicu na kojoj piše live your dream,  follow your heart. Komplikovana je i jednostavna.

Ime Vladimira Arsenijevića zna svako. On je čovek koji je doneo novi, savremeni talas književnosti na ove prostore. Kada se pojavio, bar na trenutak, svi su pričali o knjigama. U zemlji gde je čitanje incident to je veliki uspeh.
Od početka je koristio medijsku pažnju da govori, a ne samo da se slika, što bi se smatralo pristojnim od mladog još neiskusnog pisca. Oduvek se zalagao za jačanje regionalnih veza, prostora koji je nekada bio poznat kao Jugoslavija. Sve čime se bavi obojeno je konzistentnim stavovima, zbog kojih je dobijao razne prideve, jer kičmenjaci u tranzicionim vremenima uvek izazivaju određenu vrstu nelagode.

Izložba Chris Edward: lekar, humanista, pisac, umetnik
Galerija Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, Beograd, 15. decembar 2009. godine, komesar izložbe Aleksandar Brkić

Odmah nakon Oktobarskog salona, u muzeju 25. maj u organizaciji MSU otvorena je još jedna vrlo ambiciozna izložba. Političke prakse (post)jugoslovenske umetnosti: retrospektiva 01, predstavljaju presek istraživanja i promišljanja četiri organizacije (Prelom kolektiv, Beograd; WHW kolektiv, Zagreb;, kuda.org, Novi Sad; i SCCA/pro.ba, Sarajevo) na temu onoga što je prethodilo današnjim "regionalnim" istorijama umetnosti.

SpaPort 2009/2010.
Gdje se sve tek treba dogoditi
1. poglavlje: Možeš li govoriti o tome?− Da, mogu.
Banjaluka
od 20. oktobra do 15. novembra

Dekodiranje rodnih uloga

U Muzeju moderne umetnosti u Beču otvorena je izložba 400 umetničkih dela iz Istočne Evrope koja tretiraju pitanje roda za vreme i posle pada gvozdene zavese. Preispitivanje fenomena muškosti i ženskosti deo je naučno-istraživačkog projekta Gender Check, koji je inicirala Erste fondacija.   

6. festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma

SEDAM VELIČANSTVENIH
Sava centar, od 21. do 25. januara 2010.

Krajem 70-ih godina u Srbiji su se pojavile slobodne glumačke trupe koje su izvodile predstave u prostorima univerzitetskih ustanova ili drugim alternativnim prostorima. Među njima je bilo i Otvoreno pozorište u Domu kulture Studentski grad, u kom su radili Branislav Lečić, Lazar Ristovski, Danica Maksimović, Egon Savin... Ideja da se osnuje ekonomski i programski slobodan teatar tada nije zaživela. Do 1984. godine u Srbiji su postojala samo državna, društvena, programski dirigovana pozorišta koja nisu zavisila od svoje publike, bar ne u finansijskom smislu.

Fridi Kalo, Virdžiniji Vulf, Ameliji Pulen i anonimnoj bolivudskoj zvezdi priključili su se Vladimir Putin, Radovan Karadžić i mladi fudbalski huligan Uroš Mišić u takmičenju ko će privući veću pažnju prolaznika.
Diskusiju o tome da li stensili, crteži na zidovima po unapred pripremljenom šablonu, zaslužuju status umetničkog dela zasenio je rat stensila pred nikad održani Belgrade Pride, koji je u potpunosti iskoristio politički potencijal ove forme.

U pravoj poplavi novih izdanja na ovogodišnjem sajmu knjiga čak i najizvežbanije oko teško bi uočilo omanju knjigu, gotovo beležnicu, pod nazivom Gnusobno-spodobni slučajev,( ili udesi). U više nego skromnom tiražu od 400 primeraka, tako su se pred domaćom publikom i malobrojnim strip znancima, još uvek mirišući na svežu štampu, pojavili rani radovi Ivice Stevanovića, koji za Kvart o Slučajevima kaže sledeće:

i_s Gnusobno-spodobni slučajevi su serija kratkih stripova koji bi mogli da se podvedu pod potencionalno alternativni naziv haiku-strip, moguću potkategoriju underground stripa. Gnusobno-spodobne slučajeve (ili udese) možemo u idejnom smislu uporediti sa slučajevima Danila Harmsa, s tim što je ovde apsurd transponovan kroz groteskne likove čudovišne morfologije koji proživljavaju lucidnu stvarnost okruženja obojenog niškom leksikom. Ova zbirka grotesknih slučajeva jeste produkt jednog vrlo ličnog autorskog doživljaja realnosti, tako da ću u narednim redovima staviti na uvid nekoliko činjenica koje su neophodne za razumevanje suštine ovog izdanja.

Zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije, koje se, čini se, oteglo u nedogled, odvija se u zdanju koje se zove Dom Narodne skupštine. Odskora. Neko se setio da državu ne simbolizuju samo njeni organi i znamenja, već i mesta na kojima država radi i odlučuje. Tako su poslanici iz zdanja kome najviše pristaje naziv Narodna skupština Socijalističke Republike Srbije i njegove sale, koja je ozbiljno podsećala na dobro održavani bioskop u provinciji, prešli u Dom, kome je prava i jedina namena da bude kuća parlamenta.

Igrom slučaja, nedavno sam bio bačen u svet suvenira, iako nisam pre toga u karijeri imao prilike da se bavim tom temom. Razgovarao sam u nekoliko navrata sa ljudima koji se suvenirima bave profesionalno, koji žive od ove proizvodne grane, kao i sa ljudima koji ih јеdnostavno vole i o njima razmišljaju, sve u želji da ću na ovaj način uspeti da sebi razjasnim ovaj fenomen. Objašnjenja koja sam od njih dobio bila su nezadovoljavajuća jer su uglavnom ostajala na površini navodeći konkretne primere, i ništa više. Naime, kao dizajner, navikao sam da radim tako što prvo pokušam da definišem šta je stvar kojom se bavim, šta je njena suština, njen koren, izvor, ono što se nalazi u pozadini i što ostaje kad se svi površinski slojevi oljušte. Vremenom sam ustanovio da svaku stvar, ma šta ona bila, možemo definisati jednom ključnom reči, ili eventualno rečenicom koja će sadržati direktnu, jednostavnu i celovitu informaciju. Tek onda, kad znamo šta treba reći ili uraditi, može se nastaviti i oko toga graditi dalja analiza.

Sara Brkić

I
Biciklo..
Skupljam slike starih bicikli. Raznih... Parkiranih, polomljenih, svakakvih. Zvuči kao oglas, ali nije. Slikam ih ja ili mi drugari pošalju, čak me i taguju na Facebooku, dotle je došlo. Suvenir je dobijen od drugarice koja se vraćala sa odmora iz Grčke i, umesto da mi donese suvenir nekog antičkog ćupa ili nešto očigledno grčko, ona mi donese malo plavo biciklo napravljeno iz jednog poteza od žice i gume.



II
Karta desetka srce
Znate Žan-Mišela Baskijatu (Jean-Michel Basquiata), ali ne znate Paskera Adeka. Bar ne još. Upoznala sam ga u Indoneziji pre dve godine. Tog dana kada smo se upoznali slučajno sam imala špil karata za stolom gde smo sedeli. Za njega sam ranije čula da je jako čudan i problematičan, da vozi ručno napravljen motor koji ne radi kad pada kiša i da je odličan slikar, ali do tada nisam videla nijedno njegovo platno. Dala sam mu taj špil i rekla da uradi nešto s njima. Posle nekoliko dana došao je na tom istom motoru koji zvuči kao ozvučena testera i doneo mi je Pasker Originals karte − ceo špil u crtežima. Ova mi je omiljena.    

Uh, treba energije za ovo...
Ideja–klijent–osoblje–klijent−krojač. Skice – materijal – osoblje − materijal − biranje modela... Još bezbroj puta ta šetnja između osoblje–materijal−osoblje; krojač–proba−krojač... Kraj? Ne, na kraju će uvek neko biti više-manje zadovoljan.