Kvart Br. 14 (novembar 09)

Kupovinom i adaptacijom svog novog poslovnog sedišta u centru Beograda, Eurobank EFG učvrstila je svoju poziciju strateškog investitora na bankarskom tržištu Srbije. Svoje novo poslovno sedište, pod nazivom Eurobank EFG Centar, Eurobank EFG svečano je otvorila 14. oktobra. Sedište Eurobank EFG u ulici Vuka Karadžića zauzima 6.700 kvadratnih metara i predstavlja nasavremeniji radni prostor za oko 400 zaposlenih.

Eurobank EGF centar jedno je od retkih zdanja u samom centru grada sa svim jasno ispunjenim ekološkim standardima i utvrđenim sistemom ponašanja prema životnoj sredini. Pored ispunjenja svih tehničkih uslova, koji zaposlenima omogućavaju veću produktivnost, a samim tim i veće zadovoljstvo klijenata, urađeno je sve da bi se opravdao epitet strateškog investitora u društveno odgovorne projekte.

U zagrebačkoj dvorani Lisinski 24. i 25. oktobra po 9. put su održani Dani Orisa. Ove godine, pored velikog broja arhitekata iz regiona, Oris je ugostio i 14 čuvenih arhitekata iz raznih krajeva sveta. Dani Orisa su simpozijum u organizaciji magazina Oris koji se bavi isključivo arhitekturom. Koncept je vrlo jednostavan. Sastoji se iz niza predavanja koja se održavaju poslednjeg vikenda oktobra u jednom prostoru i sa idejom da se kroz duh kojim zrače gostujući predavači promoviše stvaralačka energija u regionu. U holu dvorane, u pauzama između predavanja, ispijaju se kafe, prelistavaju stručni časopisi i knjige i učestvuje u specifičnoj orisovskoj atmosferi.

Urban Hardware vs. Urban Software

Oduvek sam bio opsednut efemernim, pogotovo u arhitekturi. Onaj hardverski deo grada mi se čini nekako lažno monumentalan, nefleksibilan, sputan idejom o večnom. Sva ta kamena čipka, fontane u mermeru i sivilo stambenjaka. Celokupno arhitektonsko-urbanističko obrazovanje, naime, većinu svog vremena posvećuje projektovanju, pokazuje nam dela velikana arhitekture i usmerava ka građenju kao jedinom procesu urbanog razvoja. Posebna se pažnja pridaje odnosu javnog i privatnog, njihovim varijacijama i korelacijama.
A šta je sa onim delom grada koji čeka investitore i bolje dane, gradom sastavljenog od situacija, onim prostorima koji nisu atraktivni niti imaju bilo kakvu estetsku vrednost? Jesu li oni podjednako važni za našu percepciju grada, možemo li izdizajnirati bilo kakve procese koji bi tu zapuštenost pretvorili u novi kvalitet?
Urbani softver kao skup nematerijalnih procesa u urbanoj areni otvara pregršt mogućnosti da atrofiran prostor postane poligon za različite neformalne socijalne grupe. U tom smislu krekovanje možemo posmatrati kao modifikaciju izvornog koda, tj. pronalaženje određenih propusta u planiranju. Zahvaljujući svojoj kompleksnoj strukturi, urbani sistem dozvoljava da  tzv. rupe postanu eksperimentalni prostori koje često zaposednu različite supkulture.

Objekti obrazovanja predstavljaju indikator razvijenosti društva. Njihov broj, infrastrukturna opremljenost i arhitektonski kvaliteti ukazuju na to koliki je prioritet dat obrazovanju u posmatranoj sredini. Razvoj društva na teritoriji Srbije kroz noviju istoriju može se nepogrešivo pratiti kroz broj i arhitektonske kvalitete izgrađenih škola. U periodu modernizacije nakon Drugog svetskog rata u Beogradu su upravo objekti obrazovanja bili građeni u savremenom duhu, te su mnoge generacije uz znanje sticale i zdrave navike.

Fizičko vaspitanje je integralni deo opšteg obrazovanja. Uz razvijanje kulture zdravog tela, ovaj predmet preventivno utiče na zdravlje nacije kroz promovisanje učešća u sportskim aktivnostima kao načina za sprečavanje mnogih bolesti. Međutim, časovi se neretko održavaju u prostorima koji ne odgovaraju standardima za izvođenje nastave. Škole često nemaju salu za fizičko ili ona dimenzijama ne odgovara potrebama. Samo na teritoriji Beograda čak 86 osnovnih i srednjih škola nema fiskulturnu salu, što je 35 odsto od ukupnog broja objekata. Ovaj problem se iz nedelje u nedelju pominje u medijima, ali Ministarstvo prosvete Republike Srbije i nadležni gradski sekretarijat ne nude sistemsko rešenje.

Lepota stila, sklad i ljupkost potiču iz jednostavnosti
Platon

U sabiranju prepoznatljivih, ali ne uvek i isključivih autohtonih elemenata u graditeljstvu, arhitektura zdanja komemorativne namene neizostavno uključuje i faktor nevidljivog, spiritualnog karaktera. U materijalnoj prezentaciji ovih prostora duhovna dimenzija je naglašena estetizovanom slikom prepoznatljivih simbola koji nepogrešivo ukazuju na njegovu primarnu namenu. Takvom autoprojekcijom konstanta komemorativnih zdanja nedvosmisleno oslikava i precizno identifikuje lokaciju mikrourbanih celina groblja i memorijalnih centara. Specifičnim tretmanom u formiranju pratećih varijacija umetnikovih zamisli prepoznatljiva fizionomija komemorativne arhitekture uspostavlja autentične estetske normative koji se u neposrednom odnosu sa konstrukcijom ističu kao poseban graditeljski entitet. Dozvoljena, pa čak i zahtevana provokacija forme u kvazisavremenoj elaboraciji izabranih modela komemorativne arhitekture čine se jednom od glavnih osnova u novijem graditeljstvu Krašnja, u blizini Ljubljane u Sloveniji, gde je nedavno izgrađena kapela sa ne manje zvučnim imenom – Zbogom (Farewell Chapel).

Stvoren za uživanje, oblikovan sukobom mišljenja


Otkako je 1997. tandem Herzog i De Meuron kreirao vinariju Dominus u Kaliforniji, moderne vinarije, vinski barovi i prodavnice vina preplavile su svet. Kako to već biva, trend je sa određenim zakašnjenjem stigao do nas, i – tako se desilo – u velikoj meri obeležio moje aktivnosti u poslednjih godinu-dve. Sreća i svetska ekonomska kriza su tako htele da, kao izveden, imam priliku da prvo predstavim svoj treći po redu projekat na temu vina. Podrum – Wineart je vinski bar i prodavnica, otvoren septembra u Višnjićevoj ulici u Beogradu.
Družeći se sa vinarima, shvatila sam da vino i arhitektura imaju dosta toga zajedničkog - glomaznu istoriju, bliskost sa umetnošću, zavisnost od modernih tehnologija i priličnu inertnost u odnosu na njih. Dele i dugotrajnu i fizički napornu realizaciju ideja, dvojnost intuitivne i edukovane spoznaje, subjektivnu procenu valjanosti, tradicionaliste i avangardu, konzumente u svim slojevima društva... Verovatno se iz tog razloga u projektovanju prostora za vino osećam kao kod kuće.

Ovo je priča sa srećnim završetkom.
Ulica Jurija Gagarina uskoro će dobiti nove stanare. U Bloku 61 na Novom Beogradu privodi se kraju izgradnja objekta neprofitnog stanovanja čiji je investitor grad Beograd, a autor studio React - Grozdana Šišović i Dejan Milanović.

Kada su me Mark i Ana pre šest meseci pitali da li bi Kvart pratio to što rade u Tirani delovalo mi je prilično apstraktno i daleko. Svaki put kada bismo se videli njihovi planovi su bili sve veći ali moj osećaj apstraktnog je bio uvek isti.
Volim da mislim za sebe da nemam predrasude. Ali zapravo sam ih imala. U vezi Tirane. Ne znam šta sam mislila (osim da je Tirana planinski grad). Ali ispostavilo se da kada ste otvoreni za novo da se dobre stvari dešavaju.  Divni ljudi (svi pametniji od mene) koje su Ana i Mark okupili, super energija, zanimljive priče,.. Divan, šaren, rasturen i zafarban, siromašan ali pitom grad.
Bijenale,... Da se zavidi. Divno je bilo. Sve. I ljudi, i umetnost i vreme i hrana.
Put u Tiranu je najlepša stvar koja mi se desila poslednjih meseci.

− Ej, ti, Srbijaa, dođi ti malo ovamo...
Albanski carinik zahteva da Nataša izađe iz automobila i priđe šalteru.
− Nemaš viza... Da ti kažem ja ovako, ti sada nemaš viza, ali sada možeš ti da ideš. Možeš, mi pustimo tebe sada, nema problem, ali drugi put da ti znaš da ti ne možeš bez viza da ideš, ne...
− Ja sam u četvrtak, dakle prekjuče, zvala Albansku ambasadu u Beogradu telefonom. Ljubazni službenik sa kojim sam razgovarala mi je rekao da do 1. novembra viza nije potrebna. Viza je, dakle, potrebna od 1. novembra pa nadalje, tako mi je rekao službenik. Ja ne znam sada...
- Da, da, on je tako rekao tebe, tačno, ja znam to. Mi pustimo tebe sada... Dobro... Ali da ti kažem ja, drugi put da ti znaš da ti moraš da imaš viza.
− Hvala vam, hvala lepo, ali ja stvarno...
− Dobro, dobro, idi sada ti. Možeš. Sretan put!
− Hvala vam, hvala lepo, stvarno, ja...
− Hvala vam, hvala lijepo! − dodajem ja iz offa, iz automobila, uz osmeh koji sam razvukao od uva do uva.
Ovom prilikom sam u ulozi časnog Crnogorca, kojemu ne treba viza za ulazak u Albaniju niti će mu trebati ubuduće. Otuda i taj široki osmeh.
Albanci i mi Crnogorci − veliki smo mi pajtosi. 
Nataša je u ulozi časne Srpkinje, koja trenutno nije u stanju da iscedi osmeh, koja nije očekivala ovakav tretman, pa sada razmišlja da li da čitavu stvar shvati kao nepotrebno maltretiranje ili kao dobronamerno upozorenje.     

Nataša i ja smo ušli u Albaniju iz Crne Gore u subotu, 3. oktobra, negde oko 10 sati ujutru. Ušli smo preko graničnog prelaza Božaj, udaljenog 25 kilometara od Podgorice.
Tmurno nebo nad Skadarskim jezerom, nad tom đavolski živom vodom − vodom koja zna više, što bi rekʼo pesnik − bilo nam je naklonjeno. U to nije bilo sumnje, mada je vani mirisalo na ozon, što podrazumeva da je teška kiša pala prethodne noći i da će, bilo je to sasvim izvesno, nastaviti da pada celog dana.
− Mi smo sada stvarno u Albaniji − rekoh veselo, prebacujući u treću brzinu, opijen intenzivnim mirisom ozona u kombinaciji sa još intenzivnijim mirisom žilavog bilja koje je raslo svuda unaokolo. 
− Mogli bismo, ti Srbija i ja da kreiramo parfem. Mogli bismo da ga nazovemo alba monte, ili bela gora u prevodu. Bio bi to vrlo sofisticiran parfem, oštro-svež, s jedva primetnom notom bejturana i... nekako divalj. Da, čoveče. Nešto divlje je u zraku − to bi bio naš reklamni slogan. 
− Bejturane, jado, beru l’ te đevojke − zapevah malo poznatu, gotovo nepoznatu, staru crnogorsku pesmu u to ime. 
Nataša je ćutala, nije imala komentar.
Posle nekih pet minuta ćutanja rekla je: − Pa šta?!
Ponovo sam razvukao osmeh od uva do uva.   

Albanija, čoveče...

Kada pomenete albansku savremenu umetničku scenu, Edi Muka svakako je prvo ime koje se pojavi. On je zaslužan za to što albanska savremena umetnost postoji na evropskoj mapi. Pokrenuvš internacionalno bijenale u Tirani 2001. godine, započeo je strategiju kreiranja i pozicioniranja umetničke scene. Jednostavan u komunikaciji i određen u svojim željama i stavovima, Edi je neko sa kim odmah poželite da radite. Razgovor s njim učvrstio me je u veri da se progres zasniva na ličnoj inicijativi. Vratio mi je i snagu da se borim za ono u šta verujem, bez obzira koliko to u pojedinim trenucima izgleda suludo. Njegov primer može biti case study za čitav region.

Na otvaranju ovogodišnjeg Bijenala u Istanbulu srela sam starijeg, veoma uvaženog kolegu, sa kojim sam usput i na brzinu, kako to obično na otvaranjima biva, komentarisala izložbu. U nekom trenutku sam pomenula kako ću ubrzo posetiti i Bijenale u Tirani. Moj sagovornik je bio iznenađen činjenicom da se ono ove godine ipak dešava. S obzirom na to o kome je reč, kao i o tome koliko je ovaj exhibition maker upućen u svetska dešavanja na umetničkoj sceni (dovoljno je reći da je Istanbul posetio na putu za Bijenale u Lionu), očekivala sam da zna, ali je to u ovom slučaju bilo manje bitno. Bitno je ono čemu nas je naučila psihoanaliza − da je gotovo uvek važniji razlog zbog kog smo nešto prevideli od same stvari koju smo prevideli. Zato mi se neočekivani propust mog starijeg kolege učinio zanimljivim. On nam pokazuje na koji način, kada mislimo o Bijenalu u Tirani, možemo misliti o bijenalima uopšte.

Tirana, 12. oktobar.
Stigli smo u grad pre otprilike šest nedelja i smestili se u stanu koji se nalazi pored starog bazara, delu grada koji će tokom ovog perioda biti naša lokalna baza. Dolazak je vrhunac dugotrajnih priprema za Međunarodno bijenale savremene umetnosti u Tirani, u okviru kojeg smo postavili jednu od njegove tri epizode. Ovo je prvi put da je Bijenale prošireno van granica vizuelnih umetnosti na polje arhitekture i procese urbanizacije. Naš cilj je bio da otkrijemo kakav je sadašnji status Tirane i okolnog regiona, sa posebnim osvrtom na razvoj gradova u Albaniji i bivšoj Jugoslaviji posle devedesetih.

Dijalozi, kao prateći program Bijenala u Tirani, imali za cilj da donesu kritičko razumevanje skorašnje evolucije gradova i prikažu nove perspektive koje promovišu integralniji i inkluzivniji razvoj naših urbanih sredina. Takve ambicije naročito su dobrodošle u gradu kao što je Tirana, koja je tokom prethodne decenije doživela veliku urbanu ekspanziju i koja trenutno pokušava da definiše sopstveni identitet, koji može obuhvatiti i podsećanja na komunizam, a istovremeno ostati nezavisan od preovlađujuće neoliberalne pohlepe. Neki od najinteresantnijih glasova savremene urbane prakse su na pet dana otvorili diskusiju o urbanom stanju sadašnjice u bivšoj plesnoj sali hotela Dajti, suprotstavivši pristupe i deleći svoja iskustva i uvide.

Svi smo mi Albanija

Albanija, nekada najzatvorenija i vjerojatno još uvijek najsiromašnija evropska zemlja bila je svojevrsni ekscesni simptom blokovske podjele Evrope. Kao što se Balkan, imaginarna geografska tvorevina, doživljavao i još uvijek uglavnom doživljava kao egzotični Drugi Evrope, tako je Albanija Balkanu praktično služila kao Drugi Drugoga, svojevrsni izgovor ili utjeha da postoji mjesto gdje je vrijeme zastalo ranije, gdje je totalitarizam totalitarniji, a izolacija potpuna.
Danas posjet Albaniji pokazuje jednu hektičnu sliku izgrađenog okoliša koja posjetitelju s prostora jugoistočne Evrope djeluje poznatom barem u dva smisla. S jedne strane očiti su slojevi povijesnih modernizacija, od onih neo-kolonijalnih preostataka talijanske racionalističke arhitekture do masovne stambene izgradnje ili stilski hibridnih inačica reprezentativne arhitekture komunističkog režima. S druge strane, na djeluje je aktualna totalna deregulacija u kojem se dva standardna graditeljska žarna tranzicijskog pejzaža– ružne uredske zgrade i glomazni, loše projektirani i loše izvedeni stambeni blokovi gaze postojeću morfologiju. Na periferiji ali i u međuprostorima središta grada buja individualna gradnja kao znak radikalnih demografskih i ekonomskih promjena koja iznenađuje vrlo preciznom izvedbom skeletne betonske konstrukcije maison domino tipa. Kolizija preostataka modernizacijskih zahvata i aktualne gradnje koja nastaje kao parazit na naslijeđenoj infrastrukturi, ako ona postoji, uobičajena je i u drugim gradovima podvrgnutim tranzicijskim procesima, no fragmentarnost strukture grada nastala brzim transformacijama u Tirani dovedena je do ekstrema.

Clientalism

The first skate park in Belgrade opens in New Belgrade. In the planning process the location of the skate park changed twice. The initially chosen location in block 70a was disputed by the local community, and the alternative one in block 71 by the firm ‘Family Sports’ of tennis player Novak Djoković with the argument that the skate park is an “inappropriate” neighbour for the "elitist look and purpose" of the tennis centre it develops on a neighbouring plot. Belgrade / September, 2008

The redevelopment of the Port of Belgrade pressures planners to incorporate the conversion of large industrial areas into construction land and adjust the 2002 General Urban Plan. Belgrade / Spring, 2009

Fritz Hansen, sinonim za danski elitni dizajn, svoju istoriju započinje 1872. godine. Izuzetan kvalitet, inovativni oblici, saradnja sa vodećim arhitektama i visok nivo završne obrade čine dobitni spoj za stvaranje novih klasika za sva vremena. Pored najkopiranije stolice Series 7 i fotelje The Egg, koji su prepoznatljivi amblem kompanije, istorija brenda krije mnoštvo interesantnih priča.
Jedan od dizajnera koji je takođe dao svoj lični pečat stvaranju istorije kompanije Fritz Hansen je Pol Kjerholm (Poul Kjærholm). Obučeni tapetar, koji je školovanje nastavio pri Danskoj školi za umetnost i zanat, pokazivao je specifično interesovanje za konstruktivne materijale, posebno za metal. Bio je zaposlen u kompaniji Fritz Hansen godinu dana i uglavnom se bavio izradom prototipova stolica. Godine 1955. započinje saradnju sa Ejvindom Kold Cristinesenom, koja je trajala sve do Polove smrti 1980. godine. Nakon dve godine kompanija Fritz Hansen otkupljuje celu kolekciju nameštaja. Danas je Kjærholm kolekcija tehničko savršenstvo obavijeno aurom ekskluzivnosti.


PK20™
Udobna i elegantna lounge stolica, dizajnirana 1968. godine, oslanja se na fleksibilnu mat-hromiranu bazu. Vođen idejom da iskoristi ostatke kože korišćene za druge komade nameštaja i time smanji gubitke u materijalu, Pol je kreirao PK20. Tada je zbog različitosti kožnih traka ideja odbačena. Danas se ista ta stolica proizvodi upotrebom samo najfinije kože obrađene specijalno za tu namenu. Niska verzija stolice čini stalnu postavku londonskog muzeja Victoria and Albert. Proizvodi se u dve verzije, od pruća i u koži.

Još jedan sajam nameštaja. Volim da mislim za sebe da nemam predrasude, al` tu i tamo se ispostavi da imam. Nekako, na primer, ne verujem u naš sajam nameštaja. Baš ne verujem. Prošle godine su bile tri-četiri firme zbog kojih je vredelo otići. Ove godine... pa, ne znam.

Dutch Design Week je najveći dizajnerski događaj u Holandiji. Hiljadu petsto učesnika iz Holandije i sveta na 60 lokacija predstavilo je svoje radove na temu industrijskog i grafičkog dizajna, tekstila, mode, dizajna hrane, konceptualnog dizajna.

Prada transformer je instalacija na teritoriji istorijske Gyeonghui palate u centru Seula u Južnoj Koreji. Arhitekta Rem Kolhas (Rem Koolhaas) i OMA (Office for Metropolitan Architecture) osmislili su paviljon Prada transformer kao čelični tetradedron koji se okreće tako da će u periodu od šest meseci četiri događaja iz oblasti umetnosti, filma, mode i kulture koja hostuje imati različite ambijente.

U Srbiji se retko dešava da neko ko se bavi umetnošću već na početku karijere praktikuje istinsku multidisciplinarnost i multimedijalnost kao što to čini Ana Rajčević. Sa diplomom unutrašnje arhitekture na FPU, ova mlada beogradska umetnica lako se kreće kroz granične intersekcije vajarstva, mode, video-arta i arhitektonskog dizajna. Nakon zapažene samostalne izložbe skulptura u silosima Žitomlina u okviru manifestacije Mikser Design Expo, predstavila je prošlog meseca u beogradskom Tubeu i svoju ekstraordinarnu modnu kolekciju pod nazivom Unhuman.

1. Brusket. Sveža mast. Čvarci. Tartufi.

Urnebesni hardkor početak – ukrstili smo poglede u očekivanju javnog priznanja kome će od prisutnih mast na tostiranom hlebu biti šrinkovski okidač povratka u siromašno ili bar egzotično, ruralno detinjstvo. Iz duboke psihoanalize trgao nas je Džonatan, kuvar-gost iz bostonskog Craigie on Main koji je te večeri bio za ringlom, rernom i roštiljem. Toplina ugrejanih čvaraka oslobodila je aromu superfinih slajseva belih tartufa iz okoline Despotovca.

Objavljeno u emisiji Triptih, Treći program Hrvatskog radija, 13.10.2009.

Nazivi koje Ivana Franke u posljednje vrijeme bira za svoje izložbe dobro im pristaju, ne toliko zato što lijepo i seriozno zvuče na engleskom jeziku – kao na primjer Latency ili aktualni Lability – nego zato što se tako lako daju prilagoditi u atribute koji će se posjetitelju posjesti na vrh jezika ukoliko mu ne padne na um kako se jednom riječju izraziti o onome što je vidio. Latentno, labilno, uz, recimo, još i fragilno, transparentno, diskretno i poetično, neke su od osobina rada Ivane Franke koji ga čine lako i glatko komunikativnim kako u Tokiju tako i u Zagrebu, Veneciji, Njujorku ili bilo gdje drugdje gdje će mu se osigurati prostor, svjetlo i publika. Taj rad upravo je toliko univerzalistički koliko uopće može biti, te upravo toliko naslonjen na specifičan lokalni kontekst umjetničke prošlosti da prema potrebi može, ali i ne mora biti referentan. Za ovo posljednje, kad se sve zbroji, možda je i bolje da ne bude. Dosadašnje usporedbe s, primjerice, neokonstruktivističkom i vizualno-istraživačkom linijom Novih tendencija, razumijevanje rada Ivane Franke više su iskrivljavale nego mu činile dobra, jednostavno zato što su ga, u izostanku ideološke komponente ključne za Nove tendencije, nepotrebno zaključavale u čisti modernistički formalizam.

Pored svih pitanja koja ste postavili ovim radom, iz svakog pojedinačnog govora nekako stalno izbija pokušaj odgovora na večno pitanje šta je umetnost, čemu ona služi… Da li mislite da smo dobili neke odgovore? Postoje li oni uopšte?

b_s Radom Svi govore postavio sam između ostalog i pitanje šta je umetnost, ali pre svega me je zanimalo kako se formira i funkcioniše polje umetnosti kroz stavove samih umetnika o tome šta je umetnost. S druge strane, čuvam se ontoloških pitanja pošto je to način da se u diskusiju neopaženo uvuče filozofija, koja je tradicionalno bila okrutni i proganjajući gospodar diskursa umetnosti sve do pojave savremene umetnosti.
Svaki umetnik, znao on to ili ne, ima svoju deklaraciju o tome šta je umetnost. Drugim rečima, odgovor na ontološko pitanje šta je umetnost deo je telesnog i mentalnog aparata svakog umetnika i ono je formativno za sve što umetnik radi. Cilj rada Svi govore bio je da se, kroz radni proces koji sam ponudio kao okvir i formu rada, iz telesnog i mentalnog aparata umetnika destiliše deklaracija o tome šta je umetnost.
S druge strane, svaki umetnički rad je odgovor na pitanje šta je umetnost pošto umetnik, kada pravi umetničko delo, direktno odgovara na to pitanje i svaki umetnik se potajno nada da je njegov rad upravo definitivni odgovor na to pitanje. Svi govore je bio okvir da implicitne deklaracije samih umetnika o tome šta je umetnost ovde budu verbalizovane i iskazane, bilo jezikom same umetnosti, bilo jezikom refleksije o tome šta je umetnost.

Svaki novi poduhvat i svaka nova izložba Cileta Marinkovića ostavi trag. Na ono što jesam i što bih mogla biti. Kažem Cile Marinković jer ne mislim na oca, na umetnika, već na referencu u srpskom slikarstvu. Na onog čoveka koji se usudio da pomera granice i pravi revoluciju. Bila ona u slikarstvu, bila u performansu, pa čak i u glumi. Na onaj trenutak te davne 1970. kada je nastupala čuvena smrt umetnosti, kada se davalo sve i dobijalo još više i kada je konceptualna umetnost bila način i stil života – a ne pozornica koja forsira nerealan svet u kojem je važno biti in, (kao što je Oktobar obeležio taj srpski koncept u umetnosti).

Studiomold

Studiomold su osnovali Brendon Jang (Brendan Young) i Vanesa Batalja (Vanessa Battaglia). Ubrzo po osnivanju svetska javnost ih je upoznala zahvaljujući radu sa lokalnim i internacionalnim klijentima. Oboje su školovani industrijski dizajneri i ubrzo su svoj portfolio obogatili i projektima dizajna enterijera i bašti i grafičkog dizajna. Proizvode i sopstvenu kolekciju, koja obuhvata osvetljenje, nameštaj i kućne dodatke. Njihove radove možete pogledati na adresi:
www.studiomold.co.uk
Studiomold je stekao reputaciju kreativnih vizionara, njihov rad publikovan je u velikom broju knjiga, svim poznatim časopisima koji se bave dizajnom i enterijerom, a deo njihovog rada je i kolekcija prestižnih izložbenih prostora kao što su V & A i MOMA.

schauspielhaus düsseldorf_diseldorf_nemačka

KARL MARKS: KAPITAL, PRVI TOM
režija_helgard haug, daniel wetzel (rimini-protokoll)

Ah, da je upola kraće, bilo bi genijalno. Duhovito, sarkastično, poetično. Jedini problem je što je posle sat vremena sve već viđeno. Ali, ako pričamo o konceptu, onda je to ona vrsta teatra koja je bliska našoj publici. I inteligencija, i humor, i estetika pravi su bitefovski.

Iako poštujem merodavnije kritičare i te ću ostati suzdržana u pregledu celog festivala, ne mogu  da sputam želju da prenesem lične, intimne utiske sa predstave hrvatske trupe Bacači sjenki.
Bacači sjenki su neprofitna međunarodna umetnička i produkcijska platforma za interdisciplinarnu saradnju, stvaralaštvo te promišljanje intermedijskih umetnosti, posebno u području njihove primene u urbanim prostorima. Ispituju postojeće koncepte individualnog i kolektivnog identiteta, odnos čoveka i prostora, kreiraju projekte nastale kao skulpture u vremenu.

DESIRÉ Central Station 2009 - West (čitaj: Dezire)
Međunarodni/regionalni pozorišni festival
Subotica, 22–29. novembar

Desiré je bio nadimak subotičkog pesnika i pisca Dežea Kostolanjija, koji je ostavio značajan trag u mađarskoj književnosti s početka XX veka. Suboticu je napustio prilično rano, imajući hrabrosti da zalupi za sobom vrata subotičke gimnazije, i u Budimpešti, skoro neposredno nakon toga, pronađe svoje mesto u društvu najznačajnijih pesnika i pisaca tog vremena. Godine 1908. osniva literarni magazin Nyugat (mađ. Zapad), najznačajnije literarno izdanje između dva svetska rata u Mađarskoj.

U periodu od 13. do 15. novembra na Fakultetu dramskih umetnosti održava se Peti festival internacionalnog studentskog teatra − FIST 05. To je festival koji iz godine u godinu kreiraju i organizuju studenti FDU-a sa Katedre za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi.

Kako je publika već navikla, FIST će i sada u fokusu imati određeni društveni problem. Glavna tema ovogodišnjeg festivala biće pop elitizam.

...uprkos krizi koja ni nas, naravno, nije zaobišla - MENTALNI PROSTOR SLOBODE - Rajko Petrović, selektor

Belgradeyard Sound System su Relja Bobić i Goran Simonoski. U početku, tačnije od 1999. godine, BGYSS počinje kao dvosatna radio-emisija. Slogan "Don't give people what they want, give them what they need" zapravo je odslikavao želju da se u vreme kada nezavisna muzika nije bila dostupna kao danas predstave različiti muzički žanrovi koji nisu bili dovoljno prisutni u radijskom etru. Od eksperimentalne muzike preko džeza, noisea pa sve do opskurnijih klupskih stilova – za mnoge je to bio prvi susret sa jednim potpuno novim muzičkim svetom.