Leonard Cohen
2. septembar 2009, Beograd, Arena
I tell you who I also think is wonderful is a chap called Leonard Cohen. Do you know him? He’s remarkable. I mean, the orchestration is fantastic and the words, the lyrics and everything, he’s a remarkable man.
Prince Charles
Leonard Koen (Leonard Cohen) je već drugu godinu na turneji koju je započeo 2008. godine nakon što je otkrio da ga je njegova dugogodišnja menadžerka oštetila za kompletan penzioni fond i autorska prava na pesme. Prevedeno na brojeve − 9.000.000 dolara. Kako će se ispostaviti – nenaplativih. Ostavljen sa 150.000 dolara na računu, Koen je bio prinuđen da u svojoj 74. godini krene na svetsku turneju.
Sveden na čisto muzičko iskustvo, njegov koncert ostavlja prostor za kritiku. Postoje zagovornici tvrdnje da Koen nikada u karijeri, sa izuzetkom najranijih izdanja, nije imao previše sreće sa pratećim bendovima, bar ne onoliko koliko je njegova poezija to zaslužila. Da su razmere trivijalnosti muzičke pratnje, da ne kažem uglazbljenja, ako ne ozbiljne, ono barem nezanemarljive. Ali da su vremenom te i tako snimljene pesme zadobile svojevrsnu kemp auru, koja u sadejstvu sa Koenovim bas-baritonom i snagom njegove poetike daje specifičan šarm i neodoljivost koja prosto pobeđuje navodne nesavršenosti.
Neki delovi onoga što smo čuli u iznenađujuće punoj (9.000 posetilaca) Areni sasvim jasno potvrđuju ovu tezu, naročito deonice koje su svirali saksofonista Dino Soldo i solista na banduriji i mandolini Havijer Mas, čiji bi pristup instrumentima više odgovarao Keniju Džiju, ili u slučaju Španaca, Gypsy Kingsima. Koen tokom cele karijere nosi teret te i takve pratnje, ali ona, baš kao ni poneka banalna konstelacija u kojoj se preseku muzika i tekst, ipak ne uspeva da poništi osećaj da je u njegovom slučaju krajnji rezultat mnogo više od sastavnih elemenata koji ga čine. Zato svoditi priču o ovom događaju na pomenute detalje siguran je znak da je poenta koncerta promašena.
A ona je vrlo jednostavna: nastup Leonarda Koena je čisto religiozno iskustvo.
Trebalo je da prođe dobar deo prvog seta, pa da shvatim šta se dešava. U tom relativno ravnom, utišanom, repetitivnom delu, lišenom emotivnih uzleta i padova, krije se meditativni uvod u molitvu na sličan način na koji to rade budisti. Podsetimo, Koen je sredinom devedesetih proveo pet godina kao monah u zenbudističkom manastiru u Kaliforniji, što je verovatno doprinelo da se ovaj specifični miks ljubavne poetike i religiozne dimenzije – poznate iz pesama kao što su Suzanne ili Joan D’Arc, prosto razlije na tročasovni koncert sastavljen iz dva jednosatna dela sa pauzom i 45-minutnim bisom.
Koenova skromna a dostojanstvena poza na bini asocira na sveštenika koji se u svojoj veri oprostio od ega i kao takav sve vreme emituje ljubav i zahvalnost publici, koja mu je svojim prisustvom upravo omogućila da joj kroz svoje pesme tu ljubav da. Tako je zen krug zatvoren. Tenzija molitve raste onako kako se koncert razvija i izvode favoriti, neretko u karakterističnoj, poznatoj Koenovoj pozi sa šeširom na grudima u znak poštovanja prema svima oko sebe i prema svojoj pesmi.
Za mlađi deo publike, neki trenuci doneli su povratak Koenovih pesama njemu samom. Zato što su izvođenja Džefa Baklija, Rufusa Vejnrajta ili Antonija bila njihov prvi kontakt sa klasicima kao što su Hallelujah ili If It Be Your Will. Možda su baš zbog tog novog otkrića ili podsećanja na zaboravljeni original ovo bili vrhunci koncerta.
Trenuci u kojima ovaj 75-godišnji starac u jednokleku recituje/peva svoje mantre posebno su dirljivi, baš kao i gotovo fatalistički oproštaj od beogradske publike koju nikada više neće videti u svom ovozemaljskom životu, kao ni ona njega. Tako su njeni aplauzi i ekstaza na kraju bili koliko reakcija na koncert, toliko i iskrena zahvalnost za 42 godine sa njegovim pesmama. U Beogradu ih je bilo 27, dovoljno da se izvrši temeljna vivisekcija jedne tako velike karijere, u redosledu nalik na viđeno na prošlogodišnjem Live In London DVD-ju.
U ovakvom raspletu postoji nešto što izmiče racionalizaciji i koordinatama zemaljskog, materijalnog iskustva, epifanija koje nismo bili ni svesni, jer, uostalom, sve su to samo obične pesme o ljubavi, hrabrosti i smrti koje su davno napustile svoj književni život. To nas vraća na sam početak ovog teksta i priču o motivima za turneju, koja nakon viđenog može biti samo dobar izgovor i ništa više. Leonard Koen u poznim godinama neodoljivo podseća na usamljenog sveštenika koji sa zavežljajem preko ramena u koji je stao ceo njegov život hoda planetom prenoseći svoju veru svakome kome je ona potrebna.
PS. E, da, živeo sam da čujem …I remember you well in the Chelsea hotel / You were taking so brave and so free / Giving me head on the unmade bed / While the limousines wait in the street... Možda neki drugi put, ko zna gde.
