dokumentacija slučajeva_ana kostić
pacijent_jordan cvetanović
Na sceni nema ničega osim jedne fotelje u kojoj sedi pisac (koji je i sin i prijatelj nekome, i stranac i domaći u gradu u kome živi) i moderne lampe pored fotelje koja nije upaljena, modernog stočića na kome su maramice (one što vire iz kockaste kutije bilo kojeg proizvođača) i patnje.
Pisac je fino podšišan, ukusno odeven. Krojevi moderni, materijali fini, boje usklađene.
Na ruci ima ručni sat, skroz jednostavan, ali skup. Drži prekrštene noge, deluje potpuno spokojno, ali ispod opuštene spoljašnjosti krije se posmatrač.
Pisac gleda u daljinu i ćuti. Povremeno uzme vazduh kao da će nešto reći, pa zastane.
Kad progovori, priča odmereno, birajući reči, kao da nema poverenja. Kad ga nešto dirne, zaboravlja na neprijatnost i počinje da vartira.
Recite mi nešto o sebi?
j_c Pa, šta da vam kažem... Ne znam ni odakle da počnem. Ponekad mi je toliko zbrkano u glavi da imam utisak da živim više života i da mi se prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću istovremeno. Znate, ja sam čovek koji se, otkad zna sa sebe, seli. I jedino što pamtim su kutije i ti napisi markerom na njima: letnja, zimska garderoba, diskovi, čarape... Onaj selotejp smeđi, onaj široki, ružni, to mi je najbolji prijatelj. To vazda imam u kući, jer nikad se ne zna kuda ću otići. Zasad sam ovde, u Beogradu. Pre samo dve godine mislio sam da ovo nije grad za mene, da sam ponovo, po ko zna koji put, iscrpeo mogućnosti jednog grada, da mi je sve postalo dosadno i već očekivano, da sam počeo da šlajfujem… Ali sada mi je OK. Baš tako, okej je.
Ništa posebno, ali živi se. Odnosno imam neku svoju malu bazu, prijatelje koji mi neizmerno znače, gradim nekakvu karijeru... Imam nešto iza sebe, ipak. Snovi su počeli da mi se ostvaruju. I šta hoću više? Ali čovek nikada nije zadovoljan, valjda je to prirodno. Odkud znam. Mene to tera da idem dalje, da osvajam život, stepenik po stepenik. Je l’ vam ovo zvuči kao neki kliše?
Kako biste definisali svoj problem?
j_c Problem?! Problema ima koliko hoćete. Ne znam samo koji bih pre definisao. Ima nekih i koje i ne znam kako da vam opišem. Prosto, problemi su razni, te se bojim da ćemo, ako nastavim ovim tempom, morati ceo ovaj razgovor s povodom da posvetimo isključivo njima.
A meni se čini da ste mi rekli da požurimo jer imate zakazano kod pedikira? U tom slučaju se bojim da ćete zakasniti ili, ne daj bože, propustiti tretman lepote, a ja ne bih voleo da moji problemi budu važniji od vaših. Vidite, neko se opterećuje noktima na nogama, a neko nema 'leba da jede. Veličina problema zavisi isključivo od nas samih. Zato vam je to, kako bih rekao, relativno. Evo vidite, kakva vremena dolaze, čini mi se da nam predstoji neko opako vreme.
Stalno nam nešto serviraju tu recesiju, stvara se ponovo taj neki ćorsokak, nekakvi skučeni izbori i ta sjajna atmosfera za cvetanje potpune anarhije i bezvlašća. Ono, kad svako može šta mu se hoće. Doduše, valjda nam je malo lakše kad nam CNN i sve ove lepe TV stanice javljaju kako je sada svuda loše. Ne samo kod nas. A čim još neko pati, lakše vam je. Čim još neko ima sličan problem vašem, onda i vama padne malo tereta sa srca. Znate ono – nisam jedini!
E pa to vam je jedini način da preživite u ovom sistemu, društvu ili već kako se ovo zove, nemam blage veze.
Zašto ste se odlučili za terapiju?
j_c Mislim da je ovo sjajan trenutak za Terapiju. Nikad nisam verovao da smo svi zajedno zreli za kauč kao sada. I to svi zajedno, svima nam je potrebna jedna kolektivna terapija.
Jednog jutra, kao i svih 344 dana u godini, zvonio mi je sat da se probudim i jurnem na radno mesto. Obično volim da ležim malo u krevetu i da iz njega gledam Jutarnji program. I tog jutra je neki dosadni spikerski glas čitao statistiku da u Srbiji preko 70 odsto stanovništva koristi neku vrstu stimulacije za smirenje. Pri tom, ta statistika se odnosi na one za koje se zna da uzimaju, na recept. Pomislio sam da se samo bebe ne kljukaju bensedinima. Ali, slušajte, nije ni čudo šta je sve ovaj narod prevalio preko glave. Ventili moraju da postoje. Niko nije zabrinut u kakvom nam je stanju društvo. Napiše se poneki esej, neka kritička kolumna, ali na tome sve ostaje…
Ne postoje nikakve strategije, čini mi se. Uostalom, dovoljno je da izađete na ulicu, pa da vidite koliko ljudi priča samo sa sobom, koliko ima neki kez na licu dok hoda itd. Pa za šta onda da se odlučim ja kao pisac? O čemu da pišem ako ne o onome što vidim, što mi je pred nosom? Jedan moj lik kaže: Rešenje je obično tu odmah, ispred nosa, ali eto mi ga ne vidimo!
Šta očekujete od terapije?
j_c Valjda je prirodno da pisac želi da njegovo delo nekoga dodirne, da nekoga natera da se zamisli, da ima smisla to što piše. Sigurno ne pišem samo zbog sebe, ja to negde znam. Međutim, ovaj komad sam pisao za sve. Da se svi zamisle, čak i oni koji misle da im terapija ne treba, koji misle da je sa njima sve okej, da im ide dobro. Ja mislim da su takvi najopasniji.
Oni što se nikada ne preispituju, nego samo tako idu kroz život, pa dokle stignu. Očekujem da ljudi sebe vide u ogledaju. Da prvi put čuju neke jezive rečenice, zablude, manipulacije kojima su i sami skloni. Koje i sami izgovaraju. Iskreno se nadam da će cela ekipa predstave, na čelu sa predivnim Goranom Markovićem, koji je sjajno iščitao tekst, unapredio ga, zaoštrio i načinio ga bitnijim i aktuelnijim, uspeti da provoza ljude kroz bolnu i na kraju krajeva tragikomičnu stvarnost kojom smo okruženi i koja nam se svakodnevno smeje u lice.
Recite mi nešto o svom detinjstvu?
j_c Meni je to sve zbrkano. Znate, ja sam odrastao u Sarajevu. Odnosno, granate su prekinule nešto što je bilo lepo, nešto što je bila bajka. Rat u Bosni i ceo taj užas gurnule su negde duboko sve srećne trenutke kojih se i danas jedva sećam. Nedavno sam preko Facebooka pronašao neke ljude sa kojima sam se igrao žmire, između dve vatre, ledenog čiče. I bilo mi je mnogo teško. Onako, gledao sam njihove fotografije sada i shvatio da ja te ljude ne poznajem.
Da ih imam negde u sećanju. Zakopane. Da ću ponovo morati da ih upoznajem. Ali moje detinjstvo nije samo Sarajevo. Kao što sam vam rekao, od Sarajeva su krenule te proklete kutije.
To seljakanje. Od grada do grada. Od škole do škole. Život bez roditelja tokom rata mi je jako teško pao. Sve mi je to tako pomešano. Poznajem gomilu divnih ljudi na raznim krajevima sveta i znam da bi sada svi rekli kako je to divno, kako je to zapravo super. Kako je prelepo upoznati sve te mentalitete i biti bogat čovek u smislu poznavanja ljudi. Međutim, to je takva zbrka u glavi da često mislim šta bi se dogodilo sa mnom da rata nije bilo, da i dalje živim u ulici Vase Butozana 15.
Koje događaje biste izdvojili iz svog života kao ključne?
j_c Izlazak iz Sarajeva, na Aerodromu Butmir, kada me masa uspaničenih ljudi odvaja od roditelja i ja ne stižem ni da se poljubim sa njima. I sletanje na Aerodrom Golubovci, Podgorica, istog dana, gde sam se osećao kao filmska zvezda jer su sve svetske stanice prenosile dolazak prvih izbeglica iz opkoljenog Sarajeva.
Kakav je vaš odnos prema majci?
j_c Crnogorski, rekao bih. Kako to mislim? Pa fino. To znači majka je svetinja. Međutim, kako ona sama kaže, ja ne bih bio ja da ne kontriram, da se ne bunim. Na taj način s vremena na vreme uspešno uzburkavam naš odnos i na kvarno kršim pravila koja su odavno zapisana u crnogorskom društvu, pa čitana s kolena na koleno. Šta, niste zadovoljni odgovorom? Očekivali ste nešto bizarnije?
Kakav je vaš seksualni život?
j_c Malo ko to zna, ali ja sam jedna poprilično stidljiva osoba. I teško se otvaram. Ne znam da li ste primetili da sam pocrveneo? Baš mi je sada neprijatno. Na kraju krajeva, mislite da ću na ovo pitanje odgovoriti iskreno?! Je l’ mislite da će neko javno reći da mu je loš seksualni život?
Ili da ne izlazi iz kreveta? Ako mi kažete kakav je vaš život ispod jorgana, onda ću i ja vrlo rado ispričati šta volim, na šta se palim i o čemu fantaziram?! Je l’ fer?
Koliko ste kaučeva do sada promenili?
j_c Večito sam imao dvojku iz matematike. Bio sam slab iz računa, što se sada loše odražava na moj budžet i na sve što ima veze sa logikom i ciframa. Te tako i ovo, nisam čovek koji ume da broji. Ali evo, odgovoriću kao ono kad pitaju nekog sa koliko je osoba spavao do sada, više od pedeset, manje od sto.
Kakva su vaša očekivanja od života?
j_c Velika. Uvek očekujem nemoguće i verujem da je život idealan. Pa, je l’ vi vidite kakva sam ja osoba?! Potpuno nerealna. Ali očigledno ne umem drugačije, pa koliko izdržim. I ja i ljudi oko mene. Nije nam lako, u svakom slučaju.
Pisac uzima torbu i stavlja je preko ramena. Pomalo okleva kao da ima još nešto da kaže. Zatim se okrene, učtivo pozdravi, odlučivši da svoje misli zadrži za sebe.
Kraj I čina.
