Krajem 70-ih godina u Srbiji su se pojavile slobodne glumačke trupe koje su izvodile predstave u prostorima univerzitetskih ustanova ili drugim alternativnim prostorima. Među njima je bilo i Otvoreno pozorište u Domu kulture Studentski grad, u kom su radili Branislav Lečić, Lazar Ristovski, Danica Maksimović, Egon Savin... Ideja da se osnuje ekonomski i programski slobodan teatar tada nije zaživela. Do 1984. godine u Srbiji su postojala samo državna, društvena, programski dirigovana pozorišta koja nisu zavisila od svoje publike, bar ne u finansijskom smislu.
Nakon trogodišnje bitke Nenad Brkić, Pera Đurđević, Živorad Žugić i Milan Obradović osnovali su 1984. godine programski i ekonomski samostalnu, petnaestu beogradsku pozorišnu scenu koja je postala deo Doma kulture Vuk Karadžić. Produkcioni model ovog teatra od samog starta baziran je na predstavi kao posebnoj organizacionoj i obračunskoj jedinici. Glumci, autori i umetnički saradnici imaju ugovor sa pozorištem sve dok je predstava na repertoaru. Dobijeni neto prihod raspodeljuje se po ugovorno utvrđenim procentima za svakog aktera, a ugovorom se utvrđuje i garantovani minimum kao autorska naknada. U produkciji predstave do njenog premijernog izvođenja glumci rade bez naknade, a pozorište svojim sredstvima i servisom oprema predstavu. Ovakav model se tokom svih godina postojanja teatra pokazao kao uspešan i omogućio mu je opstanak.
Programski koncept Zvezdara teatra prevashodno je zasnovan na domaćem dramskom tekstu. Mnoge drame Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, Siniše Kovačevića, Stevana Koprivice i velikog broja mladih pisaca prvi put su izvedeni u ovom pozorištu. I mada su skeptici s početka rada teatra govorili da je reč samo o još jednom one or two hit wonder, svojim 25-godišnjim trajanjem ovaj teatar se potvrdio kao veoma uspešan i uticajan.
Mrešćenje šarana (1984)
Premijerom komedije Aleksandra Popovića Mrešćenja šarana, u režiji Dejana Mijača, otvoren je Zvezdara teatar. O otvaranju novog, drugačijeg pozorišta mnogo se pričalo, ali je predstava Mrešćenje šarana premašila sva očekivanja. Komad se bavi vrlinama, moralom i nesnalaženjem socijalističkog čoveka, preobraženjem seljanke u malograđanku, te brzinom i prirodom tog preobražaja, a sve kroz prikaz okupacije, atmosfere bombardovanja Beograda, njegovog oslobođenja, raščišćavanja i obnove, kao i industrijalizacije Beograda. Predstava je odmah postala hit. Za četiri godine, koliko je bila na repertoaru, videlo ju je čak 93.960 gledalaca. (Po nekim istraživanjima Beograd ima oko 2.000 redovnih posetilaca pozorišta.)
Klaustrofobična komedija (1987)
Komad Dušana Kovačevića Klaustrofobična komedija je tragikomedija jugoslovenske krize. Govori o sudbinama nekoliko ljudi koji svoju ljudsku suštinu ne uspevaju da sačuvaju od udara društvenog faktora. Kovačević ovu potresnu priču gradi koristeći se farsom, elementima apsurda i duhovitim replikama. Predstava je dobila sjajne kritike, a osim teksta, hvaljena je hrabrost Dušana Kovačevića da se oproba u režiji, kao i maestralne uloge koje su ostvarili Danilo Bata Stojković i Jelisaveta Seka Sablić.
Original falsifikata (1989)
Zvezdara teatar se pozicionirao kao pozorište koje rado postavlja socijalnopolitički angažovane tekstove. Original falsifikata je priča o mračnoj strani naše istorije, o deci komunizma iz perspektive unuka komunizma. Original falsifikata priča o Staljinu, IB-u, Đilasu, Rankoviću i drugim škakljivim temama.
Profesionalac (1990)
Još jedno remek delo Dušana Kovačevića. Poigravajući se dramom apsurda, komedijom situacije i političkim pozorištem moderne forme, drama govori o završenoj potrazi za izgubljenim vremenom. Zbog neverovatnih uloga Danila Bate Stojkovića i Bogdana Diklića publika je punila pozorišnu salu čitavih 12 godina.
Mala (1990)
Dramski tekst Mala je melodrama, balada o predgrađu. Njeni junaci, ljudi s margine društvenih tokova, vole se i mrze, druže i samuju, piju, kockaju se, kradu, sanjaju, ubijaju. Ovde je Pavlović pokušao da napiše komad o Beogradu, da izvesti o moralnoj atmosferi s početka 60-ih godina, pred reformu iz 1965. godine, kada su već bili vidljivi svi simptomi krize. Iako je najbolju ulogu ostvario Lazar Ristovski, to je vreme kada je Anica Dobra bila beogradska lepotica i mlada zvezda Zvezdara teatra i kada se s nestrpljenjem očekivala svaka predstava u kojoj će se ona pojaviti. Iako su kritike bile podeljene, publika je volela ovu predstavu.
Urnebesna tragedija (1991)
Još jedna predstava u kojoj se Dušan Kovačević dokazuje ne samo kao sjajan pisac već i kao odličan reditelj. Iza komičnih događaja ukazuje se tragičan aspekt ljudske situacije koji na kraju ima katarzičan efekat. Reč je o priči o odstranjivanju oca, o njegovom rasturanju u sinovima i unucima, o ukidanju superega i njegovom slivanju u ego. Ovaj komad se kreće od komedije do građanske melodrame. U Urnebesnoj tragediji, bez političke gorčine, okončava se proces dijagnoze stanja vremena pogođenim komunizmom.
Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (1996)
Ponovo kroz komičnu formu i priču o pozorištu izmorenom besparicom Dušan Kovačević kritički istražuje osiromašene ljudi koji tupo zure u televizore identifikujući se s junacima besmislenih sapunica. Uigrana glumačka ekipa ovog puta predvođena je Borom Todorovićem. Za dve i po godine, koliko je igrana, predstavu je videlo 71.065 gledalaca.
U plamenu strasti (1997)
U plamenu strasti je predstava koja je promovisala novu generaciju i na izvestan način novi pozorišni izraz. Zvezdara je pokazala da ume da prepozna vreme i interesovanja publike. Ova balkanska sapunska opera izvrće odnos stvari u smislu da gledaoci više nisu superiorni u odnosu na radnju, već su ravnopravni akteri u neznanju. Zaplet ove komedije bazira se na konstantnim međusobnim lažima. Predstava je bila jako popularna među mlađom publikom.
Virus (1997)
Mada kritikovan zbog školski jasne distinkcije između dramske i životne uverljivosti, zbog patetike, te povremene ogoljene didaktičnosti, ovaj komad Siniše Kovačevića otvara tabu temu tragične krivice i paničnog straha od nje. Iako je predstava dobila loše kritike, bila je značajna jer je otvorila temu side i predrasuda sa kojima se suočavamo.
Kontejner s pet zvezdica (1999)
Branislav Lečić igra profesora koji reklamira kontejner kao jedinu šansu da se preživi. Predstava je primer lokalnog bulevarskog pozorišta kao nove forme ovog teatra. Izazvala je različite komentare, ali je svih se slažu da je ovo jedna od najboljih uloga Branislava Lečića.
Generalna proba samoubistva (2008)
Generalna proba samoubistva, jedna od najuspelijih Kovačevićevih komedija, proučava stanje društva u tranziciji na univerzalan način. Kovačević reditelj se oslanjao na Kovačevića pisca, dok se on oslonio, kao i uvek, na glumce. Glumci umeju da cene takav gest, a to onda nagradi i publika. Zasad je ova predstava, zajedno sa svojim glumcima, osvojila preko deset nagrada na više festivala u zemlji i regionu.
