Od septembra, kada su stvari postale stvarno loše, non-stop pričam s ljudima. Svesna svoje tvrdoglave upornosti, pokušavam da se prilagodim novonastalim okolnostima. Da promenim model, načina na koji funkcionišemo. Ne umem da procenim da li je ovo trenutak kad se treba skupiti, stegnuti zube i sačekati da prođe ili reći dosta i završiti. Svako jutro se budim s drugom odlukom i sa istim žarom mogu da odbranim obe. Danas sam pozitivna. Mislim da smo ОK. Da se vratim na temu. U tih nekoliko meseci pričala sam sa mnogo, mnogo ljudi. Pričala sam s prijateljima, poznanicima, bivšim prijateljima, budućim prijateljima, Sofijom, sama sa sobom. Probala sam da slušam. I da čujem šta mi govore. Glasove oko mene i u mojoj glavi. U jednom trenutku, jedan od sagovornika mi je rekao: „Bre, Mia, ko da sam na terapiji.“ I bio je u pravu. Pomalo sam odlepila. Analizirala sam ekonomsku, političku, kulturnu situaciju; analizirala sebe, druge. Ovo pred vama predstavlja mali deo onoga što se iz tuđih glava prelilo u moju.
Ljubomir Janković o arhitekturi razmišlja višedimenzionalno − veruje u interdisciplinarnost. Posmatra svet oko sebe i razume ga. Ume da zagrebe ispod površine i dođe do suštine.
Ljuba me je uveo u novine i zarazio njima. Jedan od retkih ljudi koji mi je više puta u životu otvarao razna vrata, a da to nije morao. Njega zovem kad mi treba mišljenje s kojim se neću složiti, a kome verujem bezrezervno.
m_d Htela sam da te pitam prvo o onome što si mi rekao prošli put, da sam ti ja nekakav ogledni kunić, za greške koje si u životu napravio. Ja mislim da sam svašta od tebe naučila. Zašto si mi to rekao?
lj_j Zato što imaš pravo da misliš kako misliš i da radiš kako radiš, ali mi je žao što to nema odjek koji bi moglo da ima, koji bi, u stvari, moralo da ima s obzirom na tvoju energiju i entuzijazam. Čovek ne može da dođe do tebe, može da ti ukaže, ali ti se nekako otreseš od svega toga i insistiraš na svom stavu. Čovek može ili da se uklopi u to i da te prati ili da odustane. Ne postoji ništa između. To je verovatno za umetnost jako dobro, ali za komunikaciju nije jer je teško naći nekog van kruga istomišljenika.
m_d Nije cilj ovog razgovora da pričamo o meni.
lj_j Pa ti si me pitala!
m_d Pitala sam te, ali u kontekstu priče da kroz mene gledaš svoje greške.
lj_j Jeste, to sam rekao, zato što, gledajući te, vidim koliko sam krut u nekim razgovorima i koliko insistiram na nečemu što onda druge ljude ne motiviše da učestvuju.
m_d Hoćeš da kažeš da sa mnom ne može da se radi?
lj_j Pa, nije s tobom lako raditi. Ja te još uvek nisam ubedio da budeš komercijalna, a ono što ljudi tvog profila teško shvataju je da nije greh biti komercijalan. To je neka vrsta zavođenja koja ti omogućava da komuniciraš sa mnogo više različitih ljudi, pa se i ti samim tim razvijaš. Kad si okružen ljudima koji slično razmišljaju, teško napreduješ.
m_d zato sam i htela da razgovaramo. Jer iako se često ne slažem mislim da je jako zanimljiv i značajan način na koji razmišljaš. Jedan si od retkih ljudi koji ima filozofiju i o arhitekturi ne razmišlja jednodimenzionalno, samo kroz projektovanje. Kako vidiš ulogu arhitekte danas? Šta je arhitektura i koji je značaj ili beznačaj te discipline?
lj_j Arhitektura je divna disciplina. Međutim, mali broj ljudi je obdaren mogućnošću da promišlja arhitekturu. Tu praktično imaš dva nejednaka dela grupe ljudi koji se bave istim poslom. Imaš, recimo, jedan posto onih koji mogu da razmišljaju i kreiraju i 99 posto onih koji rade sve ostale važne poslove. Malo je ljudi koji zaista mogu da razmišljaju o arhitekturi multidisciplinarno. Mi smo regresivni jer stalno preuzimamo gotove modele od drugih koje kopiramo na ovaj ili onaj način, više ili manje uspešno. Tu i tamo se pojave neki mladi ljudi koji su van tih klišea.
m_d Misliš da je razlog za to naša škola, da ona nije dobra?
lj_j Mislim da je, kad sam ja studirao, škola bila odlična. Međutim, malo ko je imao energije i motiva da se posveti jer arhitektura to ne uzvraća. Ti daješ sve od sebe, čak i više od toga. Žrtvuješ sve, a u suštini jako malo dobijaš. Ljudi traže način kako da dobiju više, a da daju manje, što je nemoguće u ovom poslu. Negde drugde ljudi rade 20 sati dnevno, u Japanu na primer, da bi postigli neki rezultat. Kod nas treba da se radi još više jer je mnogo teže napraviti dobru arhitekturu nego negde drugde u svetu. Problem je što su ljudi koji su ovde glavne zvezde inertni i što ne probijaju barijere, nego samo pokušavaju da zadrže svoje pozicije. Oni treba da pomeraju granice, da ubeđuju gradske službe da treba drugačije da se razmišlja o prostoru, da prave drugačije urbanističko-tehničke uslove, da uključuju ostale da bismo mogli da prikažemo civilizacijski nivo kroz arhitekturu. Ali to je do nas samih. Ja sam tri ili pet puta razmišljao da prestanem da se bavim arhitekturom zato što je to jednostavno neisplativ posao. Suviše čovek sebe daje, a malo dobija. Emotivno se mnogo troši, a u suštini, umesto da te ljudi pomažu, oni te uglavnom sapliću.
m_d Jesi li zato menjao forme arhitekture kojima si se bavio ili ti je u prirodi da, čim osvojiš neko polje, ideš dalje?
lj_j U mojoj prirodi je potreba da eksperimentišem, menjam, da tražim povoljnije rešenje za sebe. Međutim, mislim da sam tek sad počeo da se bavim arhitekturom zato što sam uspeo da spojim teoriju i praksu, da radim u velikoj kompaniji, da imam više posla nego što mogu da postignem, da razvijam neke veštine pored toga što idem na posao. Ostaje mi dosta vremena da se obrazujem, da predajem na fakultetu bar dva puta godišnje nešto što je vrh teorije, ili vrh arhitektonske ideje kod profesora Ralevića.
m_d Tema Venecijanskog bijenala arhitekture pre dve godine bila je Arhitektura iza graditeljstva, iza zgradarstva. Prošao si i nešto što je autorska arhitektura i nešto što je investitorska arhitektura. Šta si kad si u velikoj firmi na važnoj poziciji? Je l’ ovo čime se sada baviš arhitektura ili zgradarstvo?
lj_j Ovo što sam radio poslednjih godinu dana je više arhitektura nego zgradarstvo. Još uvek nisam bio u prilici da se bavim zgradarstvom, a i nadam se da neću. Postoji, međutim, to uvreženo mišljenje da radiš idejno rešenje i da se, kad si izbacio neku ideju, stvar završava. Obično nije tako. Moraš da poznaješ sve faze. Teško je reći da li si menadžer projekta ili autor. Da bi danas nešto izveo do kraja moraš da budeš menadžer za svaki segment svog objekta, da učestvuješ u svemu. Ne možeš da očekuješ da se drugi bave projektom, a da ispadne onako kako si ti zamislio. Drugo, različiti su nivoi razumevanja prostora. Jedan nivo je kada je to samo obris, samo volumen ili kad je samo skica, ideja, kako bi to bilo u prostoru. Drugi je nivo kad se baviš materijalizacijom, treći je tehnologija, četvrti nivo je budžet, a peti su propisi.
m_d Koji deo posla ti je najzanimljiviji?
lj_j Onaj u kome kreiram, tada uživam. U ovom drugom delu malo patim, ali se na kraju to sve isplati. Mada sam tek sada, posle desetog projekta ove godine, došao do toga da će mi se jedan objekat zidati. Ranije su mi govorili da je potrebno da isprojektuješ deset objekata da bi ti se jedan sazidao, i to zaista jeste tako. Ranije sam projektovao tri, četiri, pet projekata godišnje, pa se jedan sazida u dve-tri godine, a ovako sam taj proces ubrzao i video sam da je to samo stvar treninga, da bih možda mogao da radim i 30 objekata godišnje kada bih bio u prilici. Meni je arhitektura bliska i interesantna zbog svoje kompleksnosti i filozofije. Ipak moram da priznam da mi poslovi tipa: radimo neko naselje koje treba da se izvede, nisu nimalo zanimljivi. Mnogo zavisim od saradnika, njihovog odnosa prema meni i od toga šta oni znaju. Jednostavno, nisam dovoljno motivisan da ulazim u sve te detalje. A posao mora da bude dobro urađen, to nije sporno, ali ja ne uživam baš u tome.
m_d Kad kažeš dobro urađen, šta su po tvom mišljenju parametri da je nešto dobro urađen posao?
lj_j Prvi parametar je da država da saglasnost, da nemaš primedbe države da to može da se izvede. Drugo, imaš problem lokacije. Postoji fenomen da najveći broj ljudi koji dolaze u Beograd ne želi da kupi stan u centru ili na Novom Beogradu. Oni kupuju u prigradskim opštinama jer su navikli da žive u ruralnim sredinama. Ti stanovi su najčešće hendikepirani, sobe su manje nego što bi trebalo da budu po onom JUSU koji je aktuelan još iz 70-ih i 80-ih. Zato dobijaš neku čudnu arhitekturu i neke čudne odnose. Ali ljudi to traže, tržište to dozvoljava. Sekretarijat dozvoljava takve stvari. Ako soba treba da bude 13 kvadrata, ona je 9,5. To je vrlo loše. Umesto da se nivo podiže, on se spušta.
m_d Misliš da smo mi kao struka dozvolili da prođe nešto što nismo smeli da dozvolimo, da treba da se borimo putem strukovnih organizacija?
lj_j Naša strukovna organizacija ne postoji. Za to je potrebno da postoji kritična masa obrazovanih ljudi. Ja mislim da su arhitekte poprilično neobrazovane. Okrenuti su sebi, ignorišu sve oko sebe, pa i kad sretnu nekoga ko je bolji, neće da uče od njega. Scena je velika, svi imaju potrebu da se iskažu, a prilika ima malo i ljudi su dosta frustrirani zbog svega toga.
m_d Ne možemo da se poredimo ni sa Hrvatskom ni sa Slovenijom. Ni po čemu. A trebalo bi da možemo. Kao da smo mi arhitekte propustili šansu da sarađujemo s državom i podignemo nivo socijalnog stanovanja, da postavimo granice ispod kojih se ne sme?
lj_j Slažem se. Problem je što država ne postoji, mi nemamo državu, mi imamo njenu teritoriju, što bi rekao jedan naš političar.
m_d Hoćeš da kažeš da kod nas arhitektura nikad neće doći na red?
lj_j Kod nas je arhitektura manje-više replika ili reakcija na trendove. Mi nemamo proizvodnju trendova. Da bi bio lider, moraš da proizvodiš određene stavove, koje onda drugi prepoznaju i preuzimaju od tebe.
m_d To sad što si rekao vezano je za tvoju filozofiju i kad je magazin u pitanju, ono od čega smo i počeli, a pričali smo o komercijalnosti. Da li misliš da bi drugačiji uređivački pristup, da kada bi Kvat bio namenjen široj grupi, spušten na nivo šireg razumevanja, da bi to suštinski imalo značajno veći efekat na struku.
lj_j Da, zato što razlog uspeha magazina koji sam ja radio i razlog zbog kog neku arhitekturu prepoznajemo kao uspešnu leže u komercijalnosti. Arhitektura Gerija, Normana Fostera ili Fuksasa nije samo uspešna, već je komercijalno uspešna. Ne možes sad da budeš underground i da do kraja budeš underground. Čak i u nezavisnoj produkciji američkih filmova, čim postaneš uspešan, prestaješ da budeš underground. Imaš veću odgovornost, vučeš više novca, ljudi i postaješ socijalno odgovoran.
m_d To je samo pitanje odnosa o kom pričamo. Sebe uopšte ne doživljavam kao underground. Sebe doživljavam kao potpuni mainstream, samo je pitanje gde si stavio granice.
lj_j Pitanje je kako ti to vidiš. Što se tiče tvog magazina, ključna stvar koja tebi fali da bi bila komercijalno uspešna jeste proizvodnja fotografija. To je ono što komunicira s čitaocem. Tekst je tu da prati. Da magazin Genius Domus nije imao fotografije koje sam ja kadrirao, nikad ne bi bio to što jeste. Druga važna stvar u vezi s magazinom jeste da zainteresuješ industriju. Jer magazini postoje zbog oglašivača, a ta selekcija je kvalitet više za čitaoca. Vezuješ proizvodnju parketa, nameštaja, svetiljki, i sve to daš kao top-proizvod. Ljudi strašno cene tu uslugu, taj servis. Jer ti im stalno nudiš top-stvar. Drugo, magazine ne kupuju siromašni ljudi. Magazine kupuju ljudi koji hoće nešto da saznaju, koji hoće da prepričavaju drugim ljudima, da budu dobro informisani. Tako treba modelovati informacije. Postoji jedan kulturološki fenomen. Postojali su dani kad arhitekte kupuju magazine i dani kada ih kupuju kriminalci. Kriminalci kupuju da bi mogli arhitektama da pokažu kakav stan hoće, a arhitekte da bi došli do informacija šta tim istim kriminalcima mogu da prodaju. I tako su svi bili jako srećni u tom nekom sistemu.
m_d Misliš da ima manje kriminala, pa je zato moj magazin manje uspešan ili se ja ne družim s pravim ljudima?
lj_j Ja mislim da ti ignorišeš određene socijalne grupe u ovom gradu. A mislim da kriminala ima više nego kad sam ja radio. Mislim da Srbiji treba magazin zato što je to jedan od načina da se komunicira. Da ne bude Pink taj koji obrazuje, nego da ti obrazuješ Pink. Da ne budeš neko ko nije dobrodošao na Pinku, nego da tebe uvažavaju kao neku jako važnu ličnost i, kad ti kažeš nešto o nečemu, da to sve stanice prenose i da to bude uzor za ljude. A ti, opet, pošto to radiš iskreno, ne bi smela da izneveriš ono što su najviše vrednosti u okviru posla kojim se baviš. Ti si u jednom delu fantastično napravila stvar. Ali to nisu informacije koje možeš da prepričaš. Ono što ne može da se prepriča, to ne živi u ljudima. Tek kad mogu da interpretiraju, to postaje njihovo. U tom trenutku imaš onaj fenomen da deca gađaju koš i zamišljaju da su Majkl Džordan, igraju fudbal i misle da su Ronaldo ili igraju tenis i misle da su Novak Đoković. Ja sam imao sreću da se ljudi identifikuju s vrednostima koje sam promovisao. Zato to danas i pominju. Ljudi su pričali šta su videli iako su bili kriminalci, iako su bili vrhunske arhitekte i akademici, potpuno je nebitno. Zašto? Zato što svi ljudi imaju iste potrebe.
m_d Pa vidiš, tu se ne slažem s tobom. Teško mogu da delim iste vrednosti s nekim kriminalcem. Niti želim da se neko takav identifikuje s onim što radim.
lj_j Znam, ali to je samo pitanje tvog stava. Među prvim poslovima koje sam radio bio je projekat na Dedinju. I shvatio sam da postoji samo jedan kriterijum po kom se dele ljudi u Beogradu, a to je novac. Ljudi se dele na one koji imaju i na one koji nemaju. E sad, kako ti spajaš kriminalce i akademike? Pa na kraju svi hoće da imaju b&b nameštaj ili svi hoće da vide super zgodne devojke. Kriminal, to više nije kriminal kakav je nekad bio. Postoji taj ružni deo ubistva, heroin i šta ti ja znam, ne govorim o tom kriminalu. Govorim o onim pojedincima, rizičnim investitorima, koji imaju privilegije, koji su jači od sistema. Može da se kaže da je Miroslav Mišković kriminalac. A u suštini nije. On je naš najbolji biznismen. Bez obzira na to kako je došao do novca, on je sposoban, imao je petlju da za 18 meseci napravi zgradu od skoro sto hiljada kvadrata. Unapredio je samo zgradarstvo, unapredio je biznis kao biznis. I to ostaje. Ja mogu da kažem da postoje ljudi koji su jači od sistema. E sad, on je ekstrem, on je najjači. Ali ima onh drugih hiljadu i dve hiljade ili pet hiljada... I onda opet na kraju oni kupuju iste stvari, razumeš. Jer ti kad imaš platu, na primer, 3.000 evra, ti nosiš Pradu, kad imaš platu od 50.000 mesečno, ti opet nosiš Pradu. To je potpuno nebitno. S jako malo para ulaziš u taj svet jer imaš dva modela: ljude koji nemaju para, al’ su strašno uticajni, i ljude koji imaju mnogo para, pa su moćni. A ti imaš uticaja, a u stvari nemaš moć.
m_d Šta te više privlači, uticaj ili moć?
lj_j Ne mogu da budem moćan zato što nemam taj mentalni sklop da pravim velike količine para, ali dosta mi dobro ide s uticajem.
m_d Bio si i frilenser, pa si i radio na manjim projektima, koje si ti vodio, pa si bio u velikim firmama... Koji ti model najviše odgovara i koje su razlike? Da li misliš da neko ko se bavi tim poslom mora da prođe sve modele da bi ih razumeo?
lj_j Sve zavisi od toga šta želiš da postigneš. Mene arhitektura u tom smislu nikad nije zanimala. Jednostavno ni u toku studija nisam bio opčinjen arhitekturom. Za mene je arhitektura bila više intelektualni izraz. Posle povrede, kad sam završio rukometnu karijeru, nisam mogao da nađem ništa što bi me zaokupilo kao sport. Onda sam pomislio da ja mogu sve s lakoćom da radim, pa se ispostavilo da nisam baš za sve tako talentovan. Upisao sam arhitekturu jer me je majka na samrti zamolila da završim neki fakultet. Kad sam posle mnogo godina došao u situaciju da nešto studiram, shvatio sam da ja, sem arhitekture, ništa drugo ne mogu završim. Akademija mi je bila suviše fluidna, nisam mogao da se uhvatim za slikarstvo. Ja sam, u stvari, konzervativno vaspitan i onda mi je tolika sloboda delovala zastrašujuće. Arhitektura mi je delovala konkretnije, ali sam zapravo tek s magazinom otkrio šta me zaista zanima.
m_d Šta te zaista zanima?
lj_j Pa to su te neke brze, kratke, kreativne forme kao što je snimanje, kao što su te poruke koje šalješ, komunikacija s masom. To mi je mnogo interesantnije od arhitekture zato što arhitektura podrazumeva mnogo više kvalitetnih činjenica. Zavisiš od mnogo ljudi. Zavisiš od investitora, države, saradnika... Magazin pravi mali broj ljudi i to se sve dešava jednom mesečno. Arhitektura se ne dešava jednom mesečno. Arhitektura se dešava jednom u nekoliko godina ili jednom u deset godina. I to je period koji me izluđuje, ja ne mogu toliko da čekam.
m_d Znam, ja isto ne mogu. Ali zašto se onda ne baviš nekom kraćom formom?
lj_j Pa zato što to ne postoji. Taj posao kreativnog direktora je postojao dok je bilo magazina Genius Domus. Postoje agencije koje rade reklame. Razlog što je magazin Genius Domus bio uspešan objašnjava činjenica da tada kod nas nije bilo stranih magazina. Posle dolaska Plejboja došlo je do promena na tržištu novina. Došle su velike kompanije koje su uložile ogromne količine novca. Onda se polarizovalo tržište na nekoliko velikih kuća i ti kao nezavisan izdavač nisi mogao da napraviš veliki biznis. Možeš ili da u isto vreme napraviš pet magazina, da se baviš izdavaštvom, ili da odustaneš od toga. S jednim magazinom ne možeš da napraviš profit koji je potreban da bi podelio plate, platio reklamu u medijima i zadovoljio sve ono što je potrebno da bi zaista imao uticaja na ljude. Ja sam imao mnogo sreće dok sam radio za magazin Genius Domus zato što su mi mnoge stvari bile naklonjene. Lako sam dolazio do medija, bez novca sam mogao mnogo toga da uradim, bio sam stalno prisutan i ljudi su to primetili. A danas bih morao sve to da finansiram. S druge strane oglašivači se povlače zato što je loša ekonomska situacija, tako da, bez obzira na to što ljudi imaju potrebu za magazinima, sad je zaista veliki izazov napraviti ga. Proučavao sam Blog. Moraš da imaš 10.000 sledbenika koji te čitaju da bi se to isplatilo kompanijama koje postavljaju banere na tvom sajtu.
m_d Znači li to da misliš da su štampani mediji mrtvi i da treba preći na veb?
lj_j Pa ja bih se složio sa gospodinom urednikom Wallpapera da se isti problem desio mnogo ranije, kada je radio dugo bio neprikosnoven medij, pa se pojavila televizija. Onda su ljudi počeli da gledaju televiziju, ali, na kraju, radio još uvek postoji.
m_d Kao što su i knjige preživele, kao što je slikarstvo preživelo.
lj_j Tačno. Mislim da se to dešava i s magazinima. Veb je u takođe u krizi zato što više sam sebe ne može da izdržava jer se to ne naplaćuje.
m_d Jedna od stvari koju sam naučila od tebe, nisam naučila ali sam zapamtila, a obeležava stvari kojima se baviš, jeste odgovoran odnos prema novcu. Ako si arhitekta, prema novcu investitora, ako si menadžer projekta, prema onom čije interese zastupaš. Čini mi se da je to filozofija koja se u autorskoj arhitekturi gotovo ne postoji i da je jedan od velikih problema naše arhitekture što je samodovoljna, a ne može biti samodovoljna jer ima krajnjeg korisnika.
lj_j Pa da, dugo imamo problem zbog potrebe nekih ljudi da budu veliki, pa oni onda idu do krajnjih granica, a ne pomeraju stvari. Međutim, to je paradoks. S jedne strane, da bi zaista napravio arhitekturu koja odskače, koja pomera granice, potrebna je energija da se neko iskaže., Tako je svuda u svetu. S druge strane, tamo ti poduhvati uspevaju, a ovde uglavnom ne uspevaju. Ali pogledajmo primer Frenka Gerija, on je u početku pravio odlične kuće koje su prokišnjavale, muzeje koji su prokišnjavali zato što se bavio formom i umetnošću.
Ako investitor hoće autorsku arhitekturu, nije problem. On to finansira iz svog budžeta.
m_d Zalažeš se za interdisciplinarnost i za to da je potrebno tražiti inspiraciju u drugim disciplinama, što umetnosti, što popularnoj kulturi. Gde nalaziš inspiraciju? Šta te je obradilo u poslednje vreme?
lj_j Imao sam sreće da pogledam nekoliko fantastičnih skandinavskih filmova. Mislim da nemaju konkurenciju u filmskoj industriji. Pogledao sam četiri filma i svi su bolji od filmova koje sam gledao poslednjih godina.
m_d Kako do toga dođe u sredini koja nema ozbiljnu filmsku tradiciju?
lj_j Bukvalno kao i sa njihovom arhitekturom, isto. Njihova arhitektura je sada broj jedan u svetu. Meni su najveća inspiracija što se tiče samog dizajna i razmišljanja. Oni su trenutno na najvišem civilizacijskom nivou. Ta energija se preliva na nas koji smo na nižem nivou i ja, kad to vidim, učim. Osnažim se, moj život ima više smisla. Svako se dobro oseća kad ima jasnu viziju. Kod svakog velikog pisca možeš hiljadu puta da otkriješ svoj život, da preispitaš odnose sa ljudima. Ono što je napravljeno kao treš može da bude u jednom trenutku popularno, ali to je potrošna roba, kao one gumene rukavice: koristiš, baciš, uzmeš sledeće. Koristiš ih, ali znaš da to nije inspiracija za život. Inspiracija za život podrazumeva mnogo više. Podrazumeva kvalitet koji je redak, ali koji pokreće sve ostale.
m_d Da li bi više voleo da budeš prepoznat kao autor, po svojim delima, ili kao individualac, kao misaono biće. Hoćeš da ovaj tekst pratimo tvojim fotografijama ili da stavimo neke tvoje radove? Šta želiš da se za tebe veže? Da te ljudi prepoznaju kao Ljubomira Jankovića ili po sličicama koje su ostale iza tebe, iza raznih faza tvog delovanja?
lj_j Ako bih posmatrao to sa marketinške strane, mnogo je važnije da ljudi vide moju sliku, zato što moje radove mogu da vide negde ako ih baš zanima. A razlog? Dobro pitanje... Pa, pre godinu dana sam rešio da se bavim arhitekturom. Bavio sam se svim i svačim, a sad se bavim arhitekturom. I posle godinu i po dana sam shvatio da bih morao da se pojavljujem u medijima ako želim da nastavim da se bavim arhitekturom. Moram da budem prisutan i moram da pokušam da napravim drugačiju arhitekturu od one koja je vladajuća. Evo sad sam video nešto kod tebe u magazinu, nešto što mi je super, a što je radila React grupa. Podigli su socijalnu arhitekturu na jako visok nivo, što je stvarno fenomenalno. To nije došlo od ljudi koji su ovde velike zvezde. Ta iskrenost u procesu stvaranja, kreiranja i prihvatanja nekih novih vrednosti očigledno dolazi od ljudi koji su iz petog ešelona u odnosu na ljude koji su akademici i koji su važni za ovu državu. Uvek je problem u onima koji su lideri. Kakve lidere imaš, takva ti je sudbina države, ili sudbina struke, ili sudbina svega. Ključna reč je referenca. Problem nerazvijenih društava ili društava sa niskim nivoom civilizacije, na kom se mi nalazimo u ovom trenutku, jeste što ne postoje referentni pojmovi. Da postoje referentni pojmovi, lako bi ljudi komunicirali. Ovde se uspostavio sistem, i to je najgore. Zamisli da nemaš ništa, a imaš energiju, imaš potrebu i treba da artikulišeš sve i da to kao gotov proizvod stigne do ljudi. To je strahovit zadatak, ogroman mentalni napor.
m_d Zato mi se čini da ima smisla ono što mi pokušavamo da uradimo: da napravimo platformu u okviru vrednosti u koje verujemo i da promovišemo taj segment, taj presek ljudi.
lj_j Nije problem u tome kakve ti stavove imaš i šta zastupaš, nego je problem s kakvim materijalom komuniciraš. Nije ovaj magazin neuspešan, on je čak isuviše kvalitetan za ovdašnje krugove. Ti ćeš sebi da napraviš jednu jako nezgodnu situaciju, a to je da imaš magazin koji je kulturno na najvišem nivou u državi, a da nikad nije prisutan na televiziji. Jednostavno, to ne može da funkcioniše. Ljudi moraju da se otimaju za tebe, da te citiraju da bi mogli da uče od tebe i da bi to što ti promovišeš prihvatili.
m_d Ne doživljavam sebe ni kao uspešnu ni kao neuspešnu. Nemam osećaj da je zatvaranje poraz niti da je preživljavanje ne znam kakav uspeh. Možda nisam dovoljno napaljena u tom smislu, ja se ovim bavim zato što imam potrebu za tim i zato što to volim da radim, a ne zato što mi je bila ideja da promenim svet.
lj_j Razgovarao sam sa ženom koja mi sada pomaže da odem u Ameriku, u Majami. Ona mi je u jednom trenutku rekla, to mi još zvoni u ušima, da je fantastično kad ponovo pronađeš sebe. Da je to jedna od stvari koja se ljudima dešava. Ljudi sad žive duže nego ranije, pa se neki ciljevi, ideje i namere potroše tokom vremena. I onda, kad ponovo to pronađeš, to je fantastično. Ti si sad sa novom energijom, ali sa iskustvom. To se retko kad dešava u životu.
m_d Pa zato sam te pitala kako bi voleo da budeš reprezentovan, zbog toga što mi se čini da je za mene lično važnija ideologija od estetike, forme. Mislim da svako od nas nosi neki set vrednosti koji onda može da se zove ličnom ideologijom.
lj_j Meni se čini da je meni bolje da budem Ljubomir Janković. Mislim da se ja u tome bolje snalazim, za ovaj drugi deo mi još nedostaje...
m_d Ne mislim na ono što misliš da ti nedostaje po tuđim kriterijumima. Za nekog je to već previše, za nekog nikad neće biti dovoljno. Hoću da kažem da to ponovno nalaženje sebe, jeste nekakav ključ po kom biram saradnike ili meni zanimljive sagovornike. To su ljudi s kojima mogu da razmenim mišljenje ne samo na nivou što je lepa ova stolica ili što je lepa ova zgrada, nego i zašto je lepa. Mislim da to onda spada u segment kompletnog bića, a ne samo onoga što potpišeš ispod kao Ljubomir Janković, arhitekta; Mia David, nešto, šta god.
lj_j Prvo bih voleo da raščistimo sledeće: dakle, ja ne mislim da tvom magazinu išta fali, samo mislim da mu malo nedostaje da dođe do ogromnog broja ljudi. A ti to očigledno ne možeš sama. Neko sa strane treba da ulije energiju, način razmišljanja i da stvari postanu kreativne, da neko primeti da su kreativne. Kao i arhitektura. S jednim svetlom imaš jedan utisak o objektu, s drugim svetlom imaš drugi. Tebi treba drugo svetlo.
Kad je neka kreacija dobra, to tera ljude da se malo transformišu, da se zainteresuju. Ti ljude u stvari zavedeš u tom poslu, u toj komunikaciji. To je velika šansa za trenutak u kome se nalazimo, jer nema ko šta da ponudi. Ne postoji ništa tako referentno što bi ljude diglo i prema čemu bi se ljudi okrenuli. Zato sam pominjao skandinavske filmove. Pri put sam video evropske filmove koji su na nivou američkih u zanatskom smislu. I to je za mene neka vrsta nove senzacije. Zato me to tako interesuje. I to što sam u poslednje vreme našao bar 30 novih biroa koji rade fantastičnu arhitekturu, bolje nego velike zvezde.
m_d Šta je za tebe suština arhitekture?
lj_j Pa to se menjalo. U početku, kad počneš na fakultetu nešto da radiš, imaš ideju da napraviš bilo šta dobro što je jednako velikim uzorima. Danas mislim da je uspeh ako možeš da razmišljaš na drugačiji način, a pri tom poštuješ budžet, poštuješ pravnu regulativu i daš doprinos ili vrednost više. Podrazumeva se danas, zbog tehnologije i svega toga, da svi sve znaju.
m_d Podrazumeva se da svi sve znaju zato što su alati takvi da svi sve mogu da rade, ali zapravo niko ništa ne zna i čini mi se da je znanja manje nego ikad, suštinskog znanja i veštine.
lj_j Zato što su ljudi zbunjeni informacijama. Koliko god da se gradi u Beogradu, na Salonu nemaš pet zgrada koje su korektno urađene, a nema nijedne koja pokazuje iskorak u načinu razmišljanja. Nema promišljanja. Dok kod Hrvata i Slovenaca ima i previše. Nenormalno, mislim ona količina objekata je neverovatna.
m_d Da, naročito Slovenija.
lj_j Neverovatno. Ljudi prave karijere kao da si u zemlji od pedeset miliona stanovnika. Mislim da Nemačka nema toliko dobrih objekata koliko ima Slovenija.
m_d Sad će 2010. Šta je svet 2010. i mi 2010? Mi kao naša sredina Srbija, pa u odnosu na to šta su bila naša očekivanja pre deset godina ili petnaest godina. Ja sam tad studirala, ti si tek završio faks.
lj_j Nažalost, mi smo porasli, potrošili smo ogromno vreme, a rezultati su mogli da budu mnogo bolji.
m_d Stvarno, najiskrenije, nisi zadovoljan onim što si postigao?
lj_j Profesionalno nisam. Zadovoljan sam svojom porodicom, čak i svojim životom. Lagodno živim, bar u ovoj fazi, i mislim da ću moći još neko vreme. Ali gledajući Slovence, gledajući Hrvate... Nisam zadovoljan brojem klijenata koji su mi se nudili. Ali to nije samo moj problem, to je problem svih ljudi koji ovde žive. U Srbiji zaista moraš da progutaš 10 ružnih žaba da bi došao do nekog rešenja. Ali na kraju mi se čini, posle svega što sam radio u životu, da se to sve isplati. Jedan od razloga zašto nisam otišao jeste što sam sve vreme imao informacije o tome kolike su to žrtve. Smatram da sam srećniji ovde i ispunjeniji nego što su oni tamo. Tako da to uopšte nije strašno, nego je to samo suprotstavljanje mišljenja. I onda, kad kao odem u američki korner, vidim kako razgovaraju Amerikanci, shvatim kako sam ja ipak postao zatvoren, ksenofobičan, kako lošije razmišljam nego što razmišljaju neki ljudi iz Amerike zato što su oni otvoreni ka svemu i umeju da se nose s tim, imaju pobednički stav, koji je super. Ti dođeš posle dva sata razgovora s njima, i mnogo si jači i sposobniji, brže razmišljaš, otvoreniji si ka svemu nego što si bio pre toga. Znači, problem je u nama samima, u tome što ne umemo da apsorbujemo vrednosti koje su tu oko nas.
m_d To hoću da te pitam, gde si u odnosu na pre deset godina, da li si ispunio neke svoje tripove, snove, da li si zadovoljan? Gde je Srbija 2010. u odnosu na Srbiju 1995. i 2000? Gde je svet, gde smo mi, a gde smo kao individualci u tome?
lj_j Pa mislim da smo kao individualci na mnogo višem nivou nego što je država.
m_d Bilo bi stvarno strašno da nismo.
lj_j Da, ali većina čini državu. Meni se čini da u Beogradu ima fantastičnih ljudi. Mislim da ima izuzetno nadarenih ljudi. Mislim da je ova sredina po individualcima kvalitetnija nego mnoge druge koje su priznate i istorijski, koje decenijama ili stolećima imaju visok nivo civilizacije. Ali zbog toga što nemamo državu to ne funkcioniše. Jer ako si ti vrhunski umetnik, ako si uspešan arhitekta, ili si vrhunski veb dizajner, ili vrhunski inženjer, i dalje ti je potrebna država, i dalje je potrebno da te neko redovno plaća, i dalje su ti potrebni ugovori, i dalje moraju da se poštuju saobraćajni propisi, i dalje mora sve da funkcioniše da bi ti bio to što jesi. A ako nešto od toga ne funkcioniše, ti automatski ne postojiš. Tako da mislim da smo ovde kao pojedinci fantastični, ali ne možeš da imaš pravu šansu ako nemaš ekonomiju. Da nema organizacije zvane Liga šampiona, ne bi bilo u toliko vrhunskog fudbala. Igrači bi ređe igrali velike mečeve, a bez njih se ne stvaraju sjajni pojedinci i klubovi.
