Zahvaljujući šarenim magazinima tipa Glory, Story i njima sličnim, neretko imamo priliku da, kako se to kaže, zavirimo u stanove poznatih, to jest da budemo svedoci najčešće lošeg umetničkog ukusa srpske (kvazi)elite. U redu, apsurdna postavka tako nešto čini, rekao bih, logičnim: ukoliko je već reč o kvazieliti, kakav bi njen ukus bio nego loš? Stvar je, međutim, mnogo ozbiljnija no što se to na prvi pogled čini. Ljudi koji su u ovoj zemlji zainteresovani za kupovinu umetničkih dela - čast izuzecima - ili nemaju para ili pak ne znaju šta je umetnost. Jedan od legitimnih razloga kupovine slika jeste zadovoljenje vlastitog lošeg ukusa ali svakako i demonstracija materijalne moći. U prevodu - kupuje se ono što je najskuplje. S gledišta logike kapitala i to bi verovatno moglo biti OK. Po principu - čim je skupo, za pretpostaviti je da mnogo i vredi, to jest da će ta vrednost vremenom moći samo da raste. I tu se ozbiljnijih zamerki ne bi moglo naći. Zašto bi ljudi od biznisa morali imati umetnička znanja? Odu lepo u galeriju, vide šta im se sviđa (opet uglavnom ono što je najskuplje), izaberu i plate.
Uostalom, ne ponaša li se tako i čuveni Roman Abramovič, koji je nedavno u samo dva dana za dve slike potrošio neverovatnih 120 miliona dolara?! Reč je o slici Benefits Supervisor Sleeping, poznate kao Debela Sju Lisijena Frojda (Lucian Freud) iz 1995. godine koju je na aukciji njujorške kuće Kristi (Christie’s) platio 34 miliona dolara, kao i o čuvenom Triptihu Frensisa Bejkona (Francis Bacon) iz 1976. godine za koji je kod Sotbija (Sotheby’s) izdvojio neverovatnih 86,2 miliona dolara. Ovom Abramovičevom investicijom britanski umetnik Lisijen Frojd, inače unuk slavnog psihoanalitičara Sigmunda Frojda, postao je ujedno i najplaćeniji živi slikar današnjice. Između Abramoviča i pretpostavljenog srpskog tajkuna koji bi kupovao slike razlika bi, naravno, bila u tome što Roman Abramovič kupuje umetnička dela!
Kulturna zapuštenost
Uređeno tržište umetničkih dela u Srbiji danas , naravno, ne postoji - kao što ne postoji ni kulturna strategija ili politika bazirana na razvoju umetničke produkcije, te organizovanju art sistema zaduženog za strateška ulaganja u produkciju, izlaganje, prezentaciju, afirmaciju i, na kraju, prodaju umetničkih dela.
Da bi sistem mogao da funkcioniše, karika koja nedostaje su potencijalni finansijeri, donatori i mecene umetničke produkcije koje bi na takva ulaganja podstakla i država. U tom kontekstu poražavajuća je činjenica da je današnja Srbija jedna od retkih zemalja u regionu u kojoj još uvek ne postoje nikakve poreske olakšice na ulaganja u kulturu. Stvar, naravno, ne stoji ništa bolje ni u medijima - u trci za profitom, između različitih parada ordinarnog kiča prisustvo savremene kulture i umetnosti u srpskom medijskom prostoru svedeno je na nivo statističke greške. Većina televizija s nacionalnim frekvencijama uopšte nema redakcije za kulturu. Ma kako to grubo zvučalo, okvir koji je upravo naznačen čini današnju Srbiju u kulturnom pogledu definitivno jednom od kulturno najzapuštenijih evropskih zemalja* , što je najuočljivije upravo na primeru savremene umetničke produkcije.
Nebriga države ogleda se i u prilično mizernim sredstvima koja se izdvajaju za umetničke otkupe ovdašnjih muzeja. Primera radi, u Titovoj Jugoslaviji od jednog otkupa umetnici su mogli sasvim pristojno da žive najmanje godinu dana. Danas ta sredstva neretko prelaze samo neznatno troškove produkcije samog rada. Tako se, recimo, dogodilo to da je pre nekoliko godina jedan privatni kolekcionar iz regiona za mizerno male pare pokupovao čitav niz dela beogradske i vojvođanske neoavangarde koja su svoje mesto svakako morala da nađu u beogradskom i novosadskom Muzeju savremene umetnosti. Dok primera ozbiljnijih kolekcija i kolekcionara, kad je u pitanju starija umetnost, ipak ima, kad je o savremenoj umetnosti reč, stvari su prilično poražavajuće. Značajnu kolekciju savremene srpske umetnosti poseduje recimo norveška kompanija Telenor (krajem 2007. godine Telenorova kolekcija predstavljena je izložbom u Paviljonu Cvijeta Zuzorić), dok se neoavangardnim umetnicima iz regiona sistematičnije bavi austrijska Erste banka (www.kontakt-collection.net), koja je, nakon što je 2004. godine počela da obnavlja svoju kolekciju, otkupila i dela značajnih srpskih umetnika (kolekcija Erste banke predstavljena je izložbom Kontakt Beograd, održanom početkom 2007. u Muzeju savremene umetnosti).
Društvena odgovornost velikih kompanija
Uspešne kompanije, biznismeni, pa i tajkuni koji kupuju umetnička dela ili ulažu u aktuelnu umetničku produkciju u svetu su uobičajena pojava. U Srbiji pak takvi primeri mogu da se izbroje na prste jedne ruke - i tu je, kao što je već spomenuto, reč uglavnom o stranim kompanijama koje svoja predstavništva imaju i u Srbiji.
Iako se savremena umetnička produkcija na najdirektniji mogući način bavi (savremenim) društvom ukazujući, osvetljavajući i artikulišući mnoge njegove probleme, teškoće, prednosti, nedoumice, etc., društvo u Srbiji (čitaj: ekonomske, privredne i političke elite) još uvek nije pokazalo adekvatno interesovanje i brigu za istu. Odgovor na pitanje zašto srpske kompanije, biznismeni i tajkuni ne osećaju potrebu da deo svojih ogromnih profita ulažu i u savremenu kulturu, odnosno u umetnost i umetničku produkciju, mogao bi glasiti:
1) zato što logika korporativnog kapitala, samim tim i svest o važnosti ovakvih gestova, u ovoj zemlji jednostavno još uvek ne postoji,
2) zato što ih apsolutno niko (čitaj: država, mediji...) ne podstiče niti primorava na tako nešto.
Dok naznake poreskih olakšica koje bi stimulisale korporativna darovanja u kulturne svrhe** kao najpouzdaniji način za motivisanje budućih mecena još ne postoje, ono što preostaje jeste afirmisanje prakse korporativne odgovornosti koja u razvijenom svetu jeste ključna za pozitivan imidž svake kompanije. Konkretnije, to bi značilo pritisak na kompanije, različite proizvođače, velike trgovinske lance i njima slične, tačnije konstantno podsećanje na njihovu obavezu da deo svojih astronomskih zarada ulažu i u dobrobit društvene zajednice u kojoj posluju i ostvaruju profit. U mnogim državama društvena svest potrošača - potpomognuta, naravno, uticajnim medijima - takva je da pojedine kompanije zbog nebrige prema društvu često bivaju izložene organizovanim i dugotrajnim akcijama bojkota. Ubedljiv primer za to jeste slučaj britanske naftne kompanije Esso, koja je usled posledica bojkota uzrokovanog time što nije ulagala novac u obnovljive izvore energije u jednom trenutku gubila oko dva miliona funti profita dnevno.
Pozitivni primeri mecena svakako postoje i kod nas. Ipak, najveći broj ovdašnjih filantropa, umesto da da realnu pomoć zajednici u razvoju, recimo, neprofitnoj kulturnoj produkciji, radije pomaže tzv. nacionalne projekte poput, recimo, naših sportskih saveza ili pak organizatora velikih sportskih, filmskih ili muzičkih manifestacija. Iako je i ovaj vid donacija za pohvalu, mora se primetiti da umesto društvene koristi on u svom krajnjem ishodu ponovo nema ništa drugo do direktan profit samog donatora. Bilo da se isti ogleda u zaradi kroz direktno učešće u profitu ili pak kroz besplatne EPP termine u vreme trajanja velikih sportskih prenosa koji bi na ovaj ili onaj način svakako bili plaćeni.
Ovdašnje firme manjim delom doniraju različite edukativne programe. Međutim, ulaganja u neprofitni kulturni sektor (posebno u umetnost) još uvek ne postoje. Sve dok se to ne dogodi, o istinski odgovornom društvenom ponašanju kompanija neće moći da se govori. U budućnosti bi se morala afirmisati svest o tome da istinski ugled jedne poslovne imperije jeste apsolutno srazmeran odgovornom ponašanju kompanije prema zajednici u kojoj ostvaruje svoj profit. Čekajući da se tako nešto dogodi, kao jedan od uzornih primera iz regiona spomenuću i primer Zbirke savremene umetnosti kompanije Filip Trade u Zagrebu, koja ulaže ozbiljna sredstva i u produkciju dela mlađih hrvatskih umetnika u domenu skulptura, objekata i instalacija, u stipendiranje studijskih boravaka umetnika u inostranstvu, kao i u snimanja dokumentarnih filmova o umetnicima. Svest o navedenom kod ovdašnjih biznismena, nažalost, sporija je čak i od čuvenog Godoa...
*Ovom tvrdnjom, naravno, ne prenebregavam činjenicu da inicijative i svetli primeri postoje, međutim, oni su po pravilu rezultat entuzijazma pojedinaca a nikako tzv. (šire) društvene zajednice.
**Poređenja radi, u Slovačkoj ili Hrvatskoj velike firme izdvajaju dva odsto profita za različite društvene i kulturne projekte, a u tom iznosu im se onda otpisuju i poreske obaveze prema državi.
